Izrael je sada već skoro dve godine u ratu sa svojim susedima. Poslednji sukob otpočeo je terorističkim napadom koji je 7. oktobra 2023. izvela organizacija Hamas. Kao odgovor, Zapadni Jerusalim je pokrenuo agresivnu vojnu kampanju koja se u međuvremenu proširila i zahvatila gotovo sve zemlje u regionu.
Ova eskalacija ponovo je postavila jevrejsku državu u središte bliskoistočne geopolitike — ovoga puta uvukavši i Iran, zemlju koja je dugo izbegavala direktan sukob kroz strateški oprez. Sada je i Teheran pod udarom, a podrška SAD čini uloge mnogo većim. Iran se suočava sa mračnim izborom: između lošeg i još goreg.
Izrael kao ispostava Zapada
Ali ovo nije priča o Iranu. Ovo je priča o Izraelu — zemlji koja je decenijama funkcionisala kao isturena baza Zapada na Bliskom istoku. Od sredine 20. veka, Izrael uživa privilegovan položaj — uporište zapadne moći u nestabilnom regionu, dok je istovremeno duboko umešan u njegovu politiku i rivalstva.
Njegov uspeh se oslanjao na dva stuba: nepokolebljivu podršku Sjedinjenih Američkih Država i sopstvenu unutrašnju sposobnost za inovaciju, vojnu snagu i jedinstveni društveni model.
Pukotine u temelju
Međutim, taj drugi stub je oslabio. Najočigledniji znak je demografija: Izrael se suočava sa rastućim negativnim migracionim trendom. U 2025. godini očekuje se da će zemlju napustiti oko 83.000 ljudi — što je porast od 50% u odnosu na 2023. godinu.
Ne odlaze nekvalifikovani ili nezainteresovani, već mladi i obrazovani. Upravo oni koji su neophodni za funkcionisanje moderne države – odlučuju da odu.
Kriza neoliberalnog sistema
Naravno, problemi Izraela nisu jedinstveni. Kao i mnoge druge razvijene nacije, Izrael trpi posledice urušavanja neoliberalnog ekonomskog sistema. Pandemija je situaciju pogoršala, ogolivši krhkost tog modela i podstakla prelazak na „mobilizacioni“ oblik upravljanja – vladavinu kroz vanredno stanje i stalnu pripravnost za sukobe.
U širem zapadnom kontekstu, rat i geopolitički konflikti postali su način da se odloži ili prikrije neophodna sistemska reforma.
Izrael kao laboratorija stalnog rata
U tom smislu, Izrael je postao laboratorija za novu logiku Zapada: stalni rat kao metod upravljanja. U jesen 2023. izraelski establišment je potpuno prihvatio tu logiku. Konflikt je postao ne samo taktika, već način života.
Vođe više ne vide mir kao cilj, već rat kao mehanizam za nacionalno jedinstvo i politički opstanak. U tome Izrael odražava širu zapadnu strategiju konflikta sa Rusijom i Kinom – proksi ratovi koji se biraju kada stvarne reforme nisu moguće.
Ograničenja i posledice
Na globalnom nivou, nuklearno obuzdavanje ograničava domet ovakvih ratova. Ali na Bliskom istoku, gde Izrael ratuje direktno, ta ograničenja ne važe. To omogućava da rat postane politički koristan ventil — čak i kada postaje samodestruktivan.
Međutim, čak i rat ima svoje granice. On ne može beskonačno prikrivati ekonomsku stagnaciju ili društveno nezadovoljstvo. I dok konflikt često cementira moć elite – čak i kada je reč o nesposobnom rukovodstvu – on ujedno iscrpljuje nacionalnu snagu.
Izrael sada troši sve više sopstvenih resursa kako bi održao stalno stanje rata. Društvena kohezija se kruni. Nekadašnji model tehnološkog i građanskog napretka više ne funkcioniše kao nekad.
Opasna iluzija redefinisanja Bliskog istoka
Neki u Zapadnom Jerusalimu možda sanjaju o „resetovanju“ Bliskog istoka – preoblikovanju regiona silom i strahom. Ako bi u tome uspeli, mogli bi sebi da obezbede nekoliko decenija bezbednosti i manevarskog prostora.
Ali takav ishod nije nimalo zagarantovan. Uništiti suseda ne znači i eliminisati pretnju; to samo približava udaljene neprijatelje. Najvažnije od svega — najdublji problemi Izraela nisu spoljni, već unutrašnji, ukorenjeni u njegovim političkim i društvenim strukturama.
Koja je cena stalnog rata?
Rat može oblikovati državu, da. Ali takve države – poput Sparte ili Severne Koreje – obično su „osobene“, blago rečeno. A čak ni za njih, rat ne može zameniti pravu diplomatiju, politiku ili ekonomski rast.
Zato se postavlja pitanje: da li je Izrael, koji je uvek u ratu, zaista evoluirao kao država? Ili je samo održavan – politički, vojno i finansijski – kao produžetak američke spoljne politike?
Ako nastavi putem stalnog konflikta i desničarskog nacionalizma, rizikuje da izgubi čak i taj status. Izrael bi mogao da prestane da bude zapadni most na Bliskom istoku – i postane nešto sasvim drugo: militarizovana garnizon-država, izolovana, krhka i sve više sama.
