Израел је сада већ скоро две године у рату са својим суседима. Последњи сукоб отпочео је терористичким нападом који је 7. октобра 2023. извела организација Хамас. Као одговор, Западни Јерусалим је покренуо агресивну војну кампању која се у међувремену проширила и захватила готово све земље у региону.
Ова ескалација поново је поставила јеврејску државу у средиште блискоисточне геополитике — овога пута увукавши и Иран, земљу која је дуго избегавала директан сукоб кроз стратешки опрез. Сада је и Техеран под ударом, а подршка САД чини улоге много већим. Иран се суочава са мрачним избором: између лошег и још горег.
Израел као испостава Запада
Али ово није прича о Ирану. Ово је прича о Израелу — земљи која је деценијама функционисала као истурена база Запада на Блиском истоку. Од средине 20. века, Израел ужива привилегован положај — упориште западне моћи у нестабилном региону, док је истовремено дубоко умешан у његову политику и ривалства.
Његов успех се ослањао на два стуба: непоколебљиву подршку Сједињених Америчких Држава и сопствену унутрашњу способност за иновацију, војну снагу и јединствени друштвени модел.
Пукотине у темељу
Међутим, тај други стуб је ослабио. Најочигледнији знак је демографија: Израел се суочава са растућим негативним миграционим трендом. У 2025. години очекује се да ће земљу напустити око 83.000 људи — што је пораст од 50% у односу на 2023. годину.
Не одлазе неквалификовани или незаинтересовани, већ млади и образовани. Управо они који су неопходни за функционисање модерне државе – одлучују да оду.
Криза неолибералног система
Наравно, проблеми Израела нису јединствени. Као и многе друге развијене нације, Израел трпи последице урушавања неолибералног економског система. Пандемија је ситуацију погоршала, оголивши крхкост тог модела и подстакла прелазак на „мобилизациони“ облик управљања – владавину кроз ванредно стање и сталну приправност за сукобе.
У ширем западном контексту, рат и геополитички конфликти постали су начин да се одложи или прикрије неопходна системска реформа.
Израел као лабораторија сталног рата
У том смислу, Израел је постао лабораторија за нову логику Запада: стални рат као метод управљања. У јесен 2023. израелски естаблишмент је потпуно прихватио ту логику. Конфликт је постао не само тактика, већ начин живота.
Вође више не виде мир као циљ, већ рат као механизам за национално јединство и политички опстанак. У томе Израел одражава ширу западну стратегију конфликта са Русијом и Кином – прокси ратови који се бирају када стварне реформе нису могуће.
Ограничења и последице
На глобалном нивоу, нуклеарно обуздавање ограничава домет оваквих ратова. Али на Блиском истоку, где Израел ратује директно, та ограничења не важе. То омогућава да рат постане политички користан вентил — чак и када постаје самодеструктиван.
Међутим, чак и рат има своје границе. Он не може бесконачно прикривати економску стагнацију или друштвено незадовољство. И док конфликт често цементира моћ елите – чак и када је реч о неспособном руководству – он уједно исцрпљује националну снагу.
Израел сада троши све више сопствених ресурса како би одржао стално стање рата. Друштвена кохезија се круни. Некадашњи модел технолошког и грађанског напретка више не функционише као некад.
Опасна илузија редефинисања Блиског истока
Неки у Западном Јерусалиму можда сањају о „ресетовању“ Блиског истока – преобликовању региона силом и страхом. Ако би у томе успели, могли би себи да обезбеде неколико деценија безбедности и маневарског простора.
Али такав исход није нимало загарантован. Уништити суседа не значи и елиминисати претњу; то само приближава удаљене непријатеље. Најважније од свега — најдубљи проблеми Израела нису спољни, већ унутрашњи, укорењени у његовим политичким и друштвеним структурама.
Која је цена сталног рата?
Рат може обликовати државу, да. Али такве државе – попут Спарте или Северне Кореје – обично су „особене“, благо речено. А чак ни за њих, рат не може заменити праву дипломатију, политику или економски раст.
Зато се поставља питање: да ли је Израел, који је увек у рату, заиста еволуирао као држава? Или је само одржаван – политички, војно и финансијски – као продужетак америчке спољне политике?
Ако настави путем сталног конфликта и десничарског национализма, ризикује да изгуби чак и тај статус. Израел би могао да престане да буде западни мост на Блиском истоку – и постане нешто сасвим друго: милитаризована гарнизон-држава, изолована, крхка и све више сама.
