Bitka za Paštrik, vođena od 26. maja do 14. juna 1999. godine, ostala je upamćena kao najteža borba (uz onu na Košarama) u odbrani Kosova i Metohije tokom NATO agresije.
U tim sudbonosnim danima, potpukovnik Vojske Jugoslavije Boško Lemić, komandant artiljerijsko-raketnih jedinica protivvazdušne odbrane 549. motorizovane brigade „Dušan Silni“, pokazao je izuzetnu hrabrost i odanost otadžbini, postajući jedan od simbola otpora i vojničke časti.
Život i vojni put
Boško Lemić rođen je 1. februara 1952. godine u selu Bjela, opština Daruvar, u zapadnoj Slavoniji. Završio je Vojnu akademiju Kopnene vojske, smer artiljerijsko-raketnih jedinica PVO. Pre Kosova, učestvovao je u borbama u Republici Srpskoj Krajini, stičući bogato ratno iskustvo i poštovanje među kolegama i podređenima.
Tokom rata 1999. godine, bio je načelnik artiljerijsko-raketnih jedinica 549. motorizovane brigade, koja je branila pravac Prizren–Paštrik, jedno od najtežih ratišta tog vremena.
Pakao na Paštriku
Poslednjeg dana maja 1999. godine, u odbrani državne granice od agresorskih napada iz Republike Albanije, Boško Lemić je odbio da napusti svoj istureni komandni položaj u Šeh Mahali kod karaule Gorožup, iako je bio pod neprekidnim napadima strateških bombardera B-52 i B-1. Prema svedočenju saboraca, tada je izgovorio rečenicu koja je ostala upamćena:
„Nemam ja gde da se povlačim, ovo je Srbija!“
NATO avijacija je u tom periodu izručila oko 200 najrazornijih bombi na položaje srpskih jedinica, pretvarajući delove planine Paštrik u „mesečevo tlo“. Pored terorističke OVK i regularne Vojske Albanije, srpske snage su se borile i protiv američke strateške avijacije, koja je iz stratosfere tukla njihove položaje.
Bitka je bila toliko žestoka da je general Nebojša Pavković, tadašnji komandant Treće armije, zapisao da je Paštrik bio „pakao“, a da su srpski vojnici i oficiri „novi Obilići i heroji“.
Poslednji sati i herojska smrt
U večernjim satima 31. maja 1999. godine, tokom jednog od najžešćih napada, avioni B-52 su bombardovali područje Planje i Šeh Mahale. Kuća u kojoj se nalazilo istureno komandno mesto brigade bila je pogođena. Svi, osim Lemića, sklonili su se u podrum, ali je on napustio sklonište kako bi komandovao jedinicama PVO, jer u podrumu nije imao vezu sa svojim ljudima.
U tom trenutku, oko petnaestak aviona neprekidno je bombardovalo i raketiralo srpske položaje. Od dejstva bombi, podrum je urušen, a mnogi su ostali zarobljeni boreći se za goli život. Kontakt sa Lemićem se tada gubi, a njegovo telo pronađeno je kasnije, sa telima još sedam saboraca, nedaleko od komandnog mesta.
Novinar Milovan Drecun, koji je tih dana boravio na Paštriku, posvedočio je:
„On je heroj i poginuo je prkoseći NATO avijaciji. Znao je da na otvorenom prostoru ne može da preživi bombardovanje, ali je ostao i po cenu života nastavio da komanduje jedinicama.“
Sećanje na heroja
Pored potpukovnika Lemića, toga dana poginulo je još desetak vojnika iz 549. motorizovane brigade. Njihova imena i fotografije, zajedno sa Lemićevom, danas se nalaze u Ruskoj spomen-crkvi Svete Trojice u selu Adrovac, na mestu gde je poginuo ruski pukovnik grof Nikolaj Rajevski.
To je jedno od retkih obeležja posvećenih Bošku Lemiću, iako je, kako s pravom ističe autor sa sajta zlocininadsrbima.com, „zaslužio i spomenik i ulicu“.
Njegova smrt duboko je potresla saborce i starešine. Pukovnik Božidar Delić, komandant brigade, preneo je generalu Lazi Laziću tragičnu vest drhtavim glasom: „Znam sigurno da mi je poginuo načelnik PVO, potpukovnik Lemić“, nakon čega je prekinuo vezu. Na komandnom mestu Prištinskog korpusa zavladala je tišina i neverica.
Ostavio je nezbrisiv trag u istoriji srpske vojske i naroda
Potpukovnik Boško Lemić ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpske vojske i naroda. Njegova žrtva i hrabrost podsećaju nas na cenu slobode i važnost sećanja na one koji su dali najviše za otadžbinu. Lemićev primer ostaje kao trajni uzor generacijama koje dolaze – da se ne zaboravi i da se ne ponovi.
