Go čovek u Narodnoj skupštini: Kako je pre sto godina smenjivan ministar policije

„Sadanja politička situacija liči na taljige koje su se zaglibile u blatu. Traži se nova sveža zaprega. E, ali se nikome ne ide na rudu.“

Ovom konstatacijom počinje novinski komentar „Vladina kriza i biranje filmskih zvezda“ objavljen u beogradskoj „Politici“ 19. decembra 1926. godine.

Samo nekoliko dana nakon iznenadne smrti Nikole Pašića bile su nastavljene intenzivne međustranačke konsultacije i unutarstranačke igre čiji je krajnji ishod trebalo da bude formiranje još jedne vlade koju će predvoditi Nikola Uzunović, jedan od „rezervnih igrača“ Narodne radikalne stranke, koji je u to doba često ulazio u igru i preuzimao ulogu kapitena.

Uporedo sa ovim umnogome nušićevskim ritualom odvijao se i izbor za najlepšu devojku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kao nagradu dobijala priliku da svoju sreću oproba u Holivudu.

U igri za učešće u izvršnoj vlasti tih godina redovno su učestvovali međusobno posvađani Radikali, Demokrate Ljube Davidovića, otcepljeni deo Demokrata pod vođstvom Svetozara Pribićevića, Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića, te stranke Antona Korošeca i Mehmeda Spahe.

Najlepša Jugoslovenka trebalo da bude izabrana između tri preostale kandidatkinje, koje su, slučajno ili ne, dolazile iz Beograda, Zagreba i Ljubljane. Završna revija lepote organizovana je u Zagrebu, odakle je u komplikovanoj političkoj partiji šaha učestovovao Stjepan Radić, koji je tih dana vrlo često odlazio u Beograd, ne bi li na licu mesta povukao svoj sledeći potez.

„Jučerašnje novine zabeležile su kratko, onako uzgred“, pisalo je u pomenutom „Politikinom“ članku, „tek reda radi, da g. Radić putuje u Zagreb. A masnim slovima podvukle su i istakle, da gca. Štefica Vidačić, nova mis Jugoslavije, dolazi iz Zagreba“.

Naposletku je svečani doček novokrunisane lepotice morao da sačeka, jer se gospojica Štefica od silnog uzbuđenja razbolela i nije mogla odmah da putuje iz Zagreba. A Stjepan Radić je sa svojom strankom naposletku ipak završio u opoziciji.

Pašićeva sahrana i koaliciona „venčanja“

Nesolidnost političkog sistema tek stvorene zajedničke jugoslovenske države možda najbolje ilustrije broj vlada koje često nisu trajale ni dva-tri meseca. Već prva vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pala je i pre njenog formiranja jer Aleksandar Prvi Karađorđević ni po koju cenu nije hteo da prihvati da na njenom čelu bude Nikola Pašić.

Najpoznatiji srpski političar i predsednik najpoznatije srpske političke stranke kasnije je ipak formirao nekoliko vlada, ali je pred kraj života ponovo morao da trpi posledice kraljeve antipatije.

Sva je prilika da je monarhovo ponašanje tokom poslednje audijencije Pašića i koštalo života. Uspešnim unutarstranačkim i međustranačkim manevrisanjem Pašić je taman bio pripremio teren da se ponovo nađe na čelu kabineta, kada mu je kralj još jednom i, ispostaviće se poslednji put, rekao da ga ne vidi kao premijera.

Pašiću je po povratku kući iz dvora pozlilo, da bi iste večeri preminuo.

Veliki državnik je na brzaka i uz sve počasti ispraćen na onaj svet, a onda se nastavilo sa stranačkom kombinatorikom. Na kraju je formirana vlada na čijem se čelu još jednom našao kraljev omiljeni radikal Nikola Uzunović, a u kojoj su neka ministarska mesta pripala i Radićevoj stranci. Ovaj kabinet je, međutim, potrajao jedva mesec dana.

Mandat za sastavljanje naredne vlade ponovo je poveren Uzunoviću, ali u novoformiranoj većini ovoga puta nije bilo mesta za Hrvatsku seljačku stranku. Jedna od prvih parlamentarnih akcija koju je Radić preduzeo protiv nove vlade Nikole Uzunovića bio je zahtev da ministar policije Božidar Maksimović zbog sve veće represije organa reda podnese ostavku.

U knjizi „Diktatura kralja Aleksandra“ Svetozar Pribićević je u nekoliko reči opisao i Uzunovića i Maksimovića.

Uzunović, „kojim se kralj poslužio 1926. da bi istisnuo Pašića“, liferovao je državi seno „za silne milijune“.

„U toj vrsti poslova“, kaže Pribićević“, „on je, naravno, izvrstan. Izvan toga, to je čovjek osrednje pameti, koji se voli služiti stranim izrazima, a ne zna njihovo tačno značenje zbog čega su mu se novinari rugali kad je bio predsjednik vlade“.

Božidar Maksimović je, po Pribićeviću, bio „jedan od stupova“ Aleksandrove diktature. Političku karijeru je započeo kao svedok optužbe na Solunskom procesu, na kome je Apis osuđen na smrt.

Pribićević se u knjizi priseća susreta sa već bolesnim Pašićem, kome se „zdravlje poboljšalo čim je bio obaviješten da mu je povjerena provedba izbora“.

„Posjetio sam ga kad je sastavljao listu ministara. Kad je upisivao ministra unutrašnjih poslova, Pašić napiše Maksimovićevo ime. Pitao sam ga: ‘Što vam taj treba?’ Pašić važno pogleda i reče: ‘E pa znaj, onaj ga hoće’. Taj ‘onaj’ bio je kralj.“

Pašić je umro krajem 1926, a početak 1927. su, sem izbora još jedne Uzunovićeve vlade, obeležili epidemija gripa i snažan zemljotres koji je sredinom februara pogodio Hercegovinu i delove Dalmacije, a čiji je epicentar bio u blizini Ljubinja.

„Politika“ je čitaoce izvestila kako novoizabrani kabinet razmatra mogućnost da u postradale krajeve pošalje jednog ili dva svoja člana, te da će o „ovome pitanju vlada u najskorijem vremenu doneti odluku“.

Vlada je u međuvremenu morala da se pozabavi sprečavanjem potencijalnog političkog zemljotresa čiji će epicentar biti Skupština. Parlament je u to vreme svoje sednice održavao u bivšoj konjičkoj kasarni, na čijem se mestu danas nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište.

Tu je, u četvrtak 24. februara 1927, održana rasprava o poverenju ministru policije Boži Maksimoviću koja se najednom pretvorila u predstavu dostojnu BITEF-a.

Od žamora do šuštanja svilene hartije

Zvaničnu „tužbu“ protiv ministra koji je u javnosti bio poznat i pod nadimkom Boža Kundak podnela je Radićeva Hrvatska seljačka stranka, ali su ozbiljne zamerke na rad Maksimovićevog ministarstva imale i druge opozicione stranke, ali i neki poslanici iz radikalskih redova koji su se i nakon Pašićeve smrti držali stranačke politike svoga preminulog vođe.

Tako je dan pre skupštinske „akcije protiv Maksimovića“, tadašnji gradonačelnik Pančeva i gimnazijski profesor fizike Laza Šuvaković za „Politiku“ izjavio kako su se njegovi odnosi sa ministrom unutrašnjih dela „u mnogome pogoršali od poslednjih oblasnih izbora, usled nedozvoljenog mešanja organa policijskih vlasti u čisto partijske odnose i pitanja“.

Šuvaković potom pojašnjava kako su policijski organi po naređenju sreskog načelnika nad „najčestitijim našim građanima i najodanijim prvacima i pristašama radikalne partije“ u pančevačkom srezu činili „nedela, gonjenja, teror i hapšenja“.

„Politika“ obaveštava čitaoce i kako je bilo planirano da glavni govornik Hrvatske seljačke stranke bude predsednik njihovog poslaničkog kluba Pavle Radić, inače sestrić Stjepana Radića, „ali da on zbog odlaska u Prag nije bio u mogućnosti da ceo predmet pripremi. Zbog toga će ga zameniti g. Šibenik“.

A onda je došao dan rasprave.

„Politikin“ izveštač je zabeležio da su nakon oglašavanja skupštinskog zvonca koje je najavljivalo početak sednice u salu prvi ušli radikali „živo žagoreći“, a malo kasnije i članovi opozicije.

„Nekoliko radikala bili su spremni da upadicama, dobacivanjem i ostalim parlamentarnim sredstvima brane g. Božu Maksimovića i pariraju upadice i proteste opozicije. Isto tako i opozicija spremila se za borbu. Predosećalo se odmah u početku da će doći do velike gužve.“

Sednicu je vodio predsednik Skupštine Marko Trifković, koji je krajem 1918. vrlo kratko i sâm bio ministar unutrašnjih poslova, da bi po Pašićevoj smrti važio za drugog čoveka Radikala.

Pre nego što se prešlo na čitanje obrazloženja zahteva za Maksimovićevu smenu, vladajuća većina je odbila nekoliko predloga za dopune dnevnog reda, oko čega su se poslanici raspravljali dugo, često jedni drugima upadajući u reč.

„I za vreme čitanja optužbe vlada žagor u dvorani“, opisivao je atmosferu na sednici izveštač „Politike“, navodeći kako je predsednik g. Trifković molio poslanike da zauzmu svoja mesta.

Potom je reč dobio inkriminisani ministar unutrašnjih dela.

„Čim se na skupštinskoj tribini pojavio g. Boža Maksimović, u dvorani je nastala tišina. Publika je napregla dah da što bolje čuje. U onoj tišini čulo se šuštanje svilene hartije, na kojoj su vredni stenografi vezli svoje čudne znakove.“

Ali čim je Maksimović počeo da odbacuje optužbe za konkretno policijsko nasilje tokom održavanja izbora, poslanici opozicije su počeli da negoduju i dobacuju, da bi na kraju došlo do „opšteg uzbuđenja, graje i prepirke u Skupštini“.

U svađu se uključio i lično predsednik vlade Uzunović, koji je tužbu opozicije nazvao praznom, što je izazvalo još bučniju rekaciju.

Većina poslanika opozicije napušta skupštinsku salu, „uz opšte proteste i uzvike : ‘Ajte da vidite šta ste uradili!’“

„U ovom trenutku dolazi do jedne neverovatne scene kakvu sigurno nije video ni jedan parlament na svetu.“

Ispod ove rečenice, sledio je međunaslov:

Go čovek u Skupštini

Izveštač prvo podseća čitaoce na okolnosti koje su dovele do usijanja atmosfere u skupštinskoj sali, a onda prelazi na stvar:

„Najednom, vrata na sali, ona prema klupama opozicije, do novinarske lože, naglo su se otvorila i jedna grupa poslanika nagrnula je unutra gurajući pred sobom jednog čoveka, bez kaputa, samo u prsniku i pantalonama, sveg modrog u licu.“

Sa opozicionim poslanicima i tajanstvenim čovekom bez kaputa, u skupštinsku salu je ušlo i dosta ljudi „iz publike“.

I dok su oni iz sveg glasa uzvikivali parole protiv vlade i ministra policije, predsedavajući Trifković je uzaludno zahtevao da se smire.

Jer, umesto da poslušaju predsednika Skupštine, opozicioni poslanici su pritrčali onom čoveku i smakli mu pantalone.

„Tako je on ostao samo u prsniku i kratkoj iscepanoj košulji“, što je kod većina prisutnih izazvalo zaprepaštenje. Ono je postalo još veće „kada je nekoliko poslanika zgrabilo ovako golog čoveka i podigli ga u vis, okrećući ga prema vladinoj većini i diplomatskoj loži. Ceo otkriveni donji deo tela čoveka bio je išaran velikim modrim masnicama i brazgotinama“.

U sali je prvo nastalo vrlo kratko zatišje, a onda je nastao džumbus koji umalo nije završio tučom.

„Neke žene na galerijama počele su da ciče i da beže napolje. Ministri su skočili sa svojih stolica i napustili salu. G. Boža Maksimović mirno je stajao za govornicom i gledao šta se radi. Kad je predsedničko mesto napustio i g. Marko Trifković, g. Maksimović se povukao polako u ministarsku sobu.“

Za sve je kriv bivši upravnik pozorišta

U skupštinskoj sali atmosfera je i dalje bila uzavrela. Radikali su pitali opozicione kolege zbog čega skrnave parlament „golim telima“ a predsednik kabineta Uzunović je s „ironičnim osmejkom“ dobacio opoziciji:

„Je li to taj vaš parlamentarizam, koga vi čuvate i branite?“

Uzbudljivo je bilo i u kuloarima, gde su se žandarmi koji nisu sprečili opozicionare da u salu uvedu tajanstvenog golaća pravdali novinarima kako nisu smeli da se tuku sa bivšim ministrima koji su sad u opoziciji.

„Lepo smo im kazali i još stali ispred vrata, ali oni nas silom odgurnuše“, pričali su žandari. „Šta ja mogu kad me jedan bivši ministar unutrašnjih dela uhvati za ramena i skloni sa vrata?!“

Skandalu je svedočila i supruga jednog od poslanika, koja je tog dana sa galerije prvi put prisustvovala skupštinskom zasedanju. „Ni slutila nisam da su vam ovakve sednice“, rekla je jednome ministru. „Da sam znala, nikad ne bih ni dolazila.“

Nekadašnji ministar Kosta Timotijević dao je novinarima sledeću izjavu:

„Samo nek se počelo! Kao što ima dan za interpelacije, tako ćemo sada da odredimo jedan dan za ovakve ilustracije današnjeg režima. Ali malo će da bude jedan dan. Nego, utornikom, četvrtkom i petkom. A na vrata da namestimo tablu: ‘Ulaz damama zabranjen!’“

Taj isti Timotijević je, prema Pribićevićevim zapisima, u prvim danima novostvorene države smatrao kako je izvesni poslanik, koga je policija bila pretukla „dobio ono što je tražio“.

Poslanici radikalske većine su za sve krivili Milana Grola:

„Taj stari upravnik pozorišta svemu je kriv. On je sve ovo režirao.“

„Lelekao sam, lelekao, pa sam promukao“

Kome ja zaista palo na pamet da usred rasprave o poverenju ministru policije u skupštinsku salu uvede izubijanog čoveka, još uvek nije bilo najjasnije, ali se iz pisanja „Politike“ saznaje da su glavnog aktera ovog skandala novinari imali priliku da intervjuišu pre nego što su mu opozicioni poslanici skinuli gaće i njegov izubijani tur pokazali članovima vlade.

Naime, „goli čovek“ je potpuno obučen, ali sav u modricama, sa jednim svojim rođakom ušao u Skupštinu u jedanaest časova i uputio se u odaje poslaničkog kluba Demokrata. Tamo je zatekao samo trojicu poslanika, jer su ostali već bili u sali i ispričao im šta mu se desilo. Na to je pisar demokratskog kluba otišao do novinarske lože i pozvao nekoliko izveštača da pođu sa njim.

I onda se pred novinarima čovek skinuo „i pokazao svoje pomodrelo telo od uboja. Rekao je da ga je sinoć pretukao g. Sokolović, komesar topčiderske policije“.

Za štampu je izjavio i da se zove Jovan Ristić, „stanuje u ulici Topčidersko Brdo broj 40 b i službenik je na trošarini beogradske opštine“.

Na pitanje šta mu se desilo, čovek koga će uskoro kao korpus delikti uneti u skupštinsku salu, novinarima je ispričao kako je prethodne večeri svratio u kafanu „Oplenac“, u kojoj se redovno sastaje sa prijateljima.

„Za jednim stolom sedeo sam sa svojim starim prijateljem Mićom Vukosavljevićem i svojim sinovcem Milanom Nikolićem. Sedeli smo tako skoro puna dva sata. Za to vreme popili smo tri do četiri čaše vina. Tada je u kafanu ušao g. Sokolović. Mića me je pita: ko je taj? A ja sam na to odgovorio:

– To je jedan dobar demokrata i moj prijatelj.“

Policijskom komesaru i pripadniku Radikala ova šala se toliko nije svidela da je zatražio od gazde kafane da Ristića izbaci iz kafane. Nakon što je ovaj odbio da ga posluša, iz „Oplenca“ je otišao policijski komesar, koji se kroz pet minuta vratio u pratnji dva žandarma.

Naredili su mu da „u ime zakona“ krene sa njima u policijski kvart.

„Ja nisam hteo da idem, ali su me žandarmi zgrabili i izvukli napolje. Ja sam se otimao, i oni su mi iscepali sve odelo. Onda se više nisam otimao.“

Ristić je odveden u topčiderski kvart, gde ga je saslušao Sokolović lično.

„Žandarmi su me uveli u jednu kancelariju u kojoj je bio g. Sokolović, jedan pisar u uniformi i jedan čovek u civilu. Čim sam ja ušao u sobu“, nastavio je Ristić, „elektrika se ugasila. Ja sam se trgao uplašen, ali su me žandarmi gurnuli pred komesara.“

Komesar je počeo da ga psuje, a onda upitao ko je to „dobar demokrata i prijatelj“.

„Jednom rukom me je zgrabio za gušu, a pesnicom me lupio po licu iz sve snage. Ja sam se branio, zgrabio sam rukom g. Sokolovića za vrat, i čini mi se da sam ga ogrebao. Tada su me žandarmi s leđa lupili i ja sam potrbuške pao na pod. Dok su me žandarmi držali za ruke i noge, g. Sokolović se bio sagnuo i bokserom me udarao po glavi i leđima i ritao nogama. Kad mu je to bilo malo, on je uzeo od žandarma pušku i kundakom me lupao. Ja sam lelekao, lelekao, pa sam promukao.“

Ristić je pušten tek tog jutra kada je i došao u Skupštinu. Prethodno je otišao kod lekara, a gradski fizikus mu je nakon pregleda izdao uverenje u kome se nakon konstatovanja i opisivanja brojnih povreda na gotovo svim delovima tela pacijenta daje sledeće mišljenje:

„Ove su povrede nanesene juče mnogobrojnim snažnim udarcima nekim tupim oruđem. Bolovanje po ovim povredama, pri normalnom toku lečenja, trajaće 25 dana, one su lake prirode.“

„Kakav je to momenat da je potrebno slikanje?“

Lake ili teške, povrede su bile vidne, u šta su se uverili svi koji su se zatekli u skupštinskoj sali kada su opozicioni poslanici uneli Ristića, a onda mu skinuli gaće i njegove masnice pokazali članovima vlade i predsedništva.

Za ovaj neobični događaj ubrzo se čulo u celome gradu, pa je u poslepodnevnim satima „veliki broj publike“ blokirao Skupštinu, oko koje su red održavali žandarmi i detektivi.

„Kuloarima su vrveli političari, novinari, fotografi, a glaeriju su pre 5 časova bile još punije nego pre podne.“

Ali sednica je nastavljena tek u sedam časova uveče, kada se poslanicima obratio predsednik parlamenta Marko Trifković.

U međuvremenu je upravnik grada Manojlo Lazarević otvorio hitnu istragu protiv policijskog komesara Sokolovića. Kada je kolima stigao u topčiderski komesarijat, tamo je zatekao nekoliko novinara. Sokolovićevo saslušanje trajalo je jedva pola sata. Policijski komesar je tvrdio kako je jedini krivac za sve pretučeni Ristić, koga je nameravao da prijavi Upravi grada.

„Ovo je, nesumnjivo, sve namešteno i podmetnuto“, izjavio je Sokolović pre nego što je donesena odluka o njegovoj momentanoj suspenziji i pokretanju istrage.

O svemu što se tog dana desilo u Skupštini obavešten je i Dvor, a predsednik parlamenta Trifković do kasno poslepodne nije uspeo da pomiri stavove vladajuće većine i opozicije. Dok su prvi tvrdili da je u pitanju lokalni incident koji je brzom reakcijom nadležnih odmah dobio svoj pravični epilog, opozicija je tvrdila kako je to što se desilo Ristiću slika i prilika stanja u zemlji.

Imajući u vidu stanje stvari, Trifković je održao odmeren govor, u kome je prisutne obavestio kako će policijski komesar Sokolović biti ne samo kažnjen, nego i prevremeno penzionisan.

Na samome kraju obraćanja, Trifković je narodnim poslanicima predložio da se tog dana više ne radi, a da sednica bude nastavljena sutradan u deset časova. Njegov predlog je prihvaćen bez diskusije.

Ali pre nego što je ovaj burni skupštinski dan zaista okončan, upravnik grada Lazarević je smenio i dotadašnjeg skupštinskog komesara Đokića. Njega je već u dva časa poslepodne na mestu službenog lica odgovornog za policijsko obezbeđenje Skupštine zamenio član terazijskog kvarta Stefanović.

Reporter „Politike“ je Đokića intervjuisao u skupštinskom komesarijatu, odakle je smenjeni šef obezbeđenja uzimao neke papire koji su mu ostali u stolu. Čovek je izgledao „vrlo uzbuđen“, jer su i on i pisar komesarijata Milivojević ostali bez službe tako iznenada i zbog sleda događaja na koje, po Đokićevom mišljenju, nisu mogli ni da utiču, niti da ih spreče.

„Ristić je, veli Đokić“, piše „Politika“, „doveden od poslanika u Skupštinu i bio je obučen. Pisar g. Milivojević, koji je ipak na vreme saznao o namerama demokrata i zakrčivši prolaz, pokušao zajedno sa dvojicom stražara da spreči ulazak u dvoranu, bio je odgurnut silom sa vrata“.

Đokić je dodao da smatra kako ovaj događaj od njega zahteva da povuče konsekvence, te da je već predao i molbu da bude penzionisan.

„Moj gest je dostojan jednog Šumadinca.“

Tog dana su izjave dali mnogi „faktori“ tadašnje političke scene. I dok su oni koji su zastupali stanovište vladajuće većine insistirali na tome kako je opozicija na nečuven način prekršila poslovnik, te da su svi koji su odgovorni za ono što se desilo nesretnom Ristiću odmah razrešeni dužnosti i stavljeni pod istragu, opozicionari su sve ono što se desilo i dešava videli kao pokazatelj dubine krize u kojoj se vlast nalazi.

Napuštajući Skupštinu, predsednik vlade Uzunović je novinarima prvo rekao kako pozdravlja odluku predsedavajućeg da ne traži kažnjavanje nikoga od opozicionih poslanika koji su izazvali incident.

„Teška je krivica“, zaključio je Uzunović, „i takav atak na parlamenat i parlamentarizam da tu nema druge kazne nego da je izreče narod, nego da je izreknu birači onima koji su to inscenirali“.

Uzunović je tog dana već jednom izlazio iz Skupštine, nakon što je oko pola dva poslepodne okončan sastanak radikalskih ministara na kome se razgovaralo o onome što se tog jutra desilo u skupštinskoj sali.

„Sada ćemo videti kako će se naša javnost pokazati u ovoj stvari i da li će biti objektivna i čuvati granu na kojoj sedi“, rekao je Uzunović novinarima koji su ga bili dočekali pred Parlamentom. Među predstavnicima štampe bilo je i nekoliko fotografa koji su hteli da ga fotografišu.

„Kakav je to momenat da je potrebno slikanje?“, začuđeno ih je upitao Uzunović.

Radićev odgovor

Svojevrstan odgovor na njegovo pitanje dao je Stjepan Radić, koji se tog dana nalazio u Zagrebu.

Lider Hrvatske seljačke stranke primio je novinare u predsedničkoj sobi oblasne skupštine u smiraj dana u kome se u Beogradu, u Skupštini, desio do tada nezamisliv incident.

Radić je prvo rekao kako je „sama sudbina htela da se to dogodilo u ovom momentu. A i držim da je za Božu Maksimovića i za celu vladu, tj. za onaj deo radikala koji drže s njime, to je takav moralni udarac, koji su odavno zaslužili“.

Izlaz iz krize Radić je video u promeni vlade.

„Ja velim: izlaz iz te situacije je ili najšira koncentracija bez radikala, ili izbori. Mi s radikalima više ne idemo a ko s njima hoće, neka ide. Kad dođe do izbora, mi ćemo reći samo ovo: To im je program, to im je fotografija, taj goli čovek.“

Izbori su održani već u aprilu 1927, nakon čega je formirana koaliciona vlada radikala i demokrata, a Uzunovićevo mesto je zauzeo radikal Velimir Vukićević.

Pre toga Skupština je izglasala poverenje ministru policije Boži zvanom Kundak.

Posle toga u Skupštini je Puniša Račić pucao u Stjepana Radića, koji je ubrzo preminuo od posledica ranjavanja.

A Jovan Ristić je, valjda, i nakon što je kao korpus delikti razgolićen u Skupštini, redovno navraćao u kafanu „Oplenac“. Redovni gost ove kafane na Senjaku bio je i Nikola Nušić, rođeni brat najvećeg srpskog komediografa, a čovek koji je držao „Oplenac“ tokom trajanja Drugog svetskog rata, izgubio je glavu u streljanjima koje su izvršili oslobodioci u poslednjim danima oktobra 1944. Objekat je srušen tek 1978. godine, zbog izgradnje nadvožnjaka.