Го човек у Народној скупштини: Kако је пре сто година смењиван министар полиције

„Садања политичка ситуација личи на таљиге које су се заглибиле у блату. Тражи се нова свежа запрега. Е, али се никоме не иде на руду.“

Овом констатацијом почиње новински коментар „Владина криза и бирање филмских звезда“ објављен у београдској „Политици“ 19. децембра 1926. године.

Само неколико дана након изненадне смрти Николе Пашића биле су настављене интензивне међустраначке консултације и унутарстраначке игре чији је крајњи исход требало да буде формирање још једне владе коју ће предводити Никола Узуновић, један од „резервних играча“ Народне радикалне странке, који је у то доба често улазио у игру и преузимао улогу капитена.

Упоредо са овим умногоме нушићевским ритуалом одвијао се и избор за најлепшу девојку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је као награду добијала прилику да своју срећу опроба у Холивуду.

У игри за учешће у извршној власти тих година редовно су учествовали међусобно посвађани Радикали, Демократе Љубе Давидовића, отцепљени део Демократа под вођством Светозара Прибићевића, Хрватска сељачка странка Стјепана Радића, те странке Антона Корошеца и Мехмеда Спахе.

Најлепша Југословенка требало да буде изабрана између три преостале кандидаткиње, које су, случајно или не, долазиле из Београда, Загреба и Љубљане. Завршна ревија лепоте организована је у Загребу, одакле је у компликованој политичкој партији шаха учестововао Стјепан Радић, који је тих дана врло често одлазио у Београд, не би ли на лицу места повукао свој следећи потез.

„Јучерашње новине забележиле су кратко, онако узгред“, писало је у поменутом „Политикином“ чланку, „тек реда ради, да г. Радић путује у Загреб. А масним словима подвукле су и истакле, да гца. Штефица Видачић, нова мис Југославије, долази из Загреба“.

Напослетку је свечани дочек новокрунисане лепотице морао да сачека, јер се госпојица Штефица од силног узбуђења разболела и није могла одмах да путује из Загреба. А Стјепан Радић је са својом странком напослетку ипак завршио у опозицији.

Пашићева сахрана и коалициона „венчања“

Несолидност политичког система тек створене заједничке југословенске државе можда најбоље илустрије број влада које често нису трајале ни два-три месеца. Већ прва влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца пала је и пре њеног формирања јер Александар Први Карађорђевић ни по коју цену није хтео да прихвати да на њеном челу буде Никола Пашић.

Најпознатији српски политичар и председник најпознатије српске политичке странке касније је ипак формирао неколико влада, али је пред крај живота поново морао да трпи последице краљеве антипатије.

Сва је прилика да је монархово понашање током последње аудијенције Пашића и коштало живота. Успешним унутарстраначким и међустраначким маневрисањем Пашић је таман био припремио терен да се поново нађе на челу кабинета, када му је краљ још једном и, испоставиће се последњи пут, рекао да га не види као премијера.

Пашићу је по повратку кући из двора позлило, да би исте вечери преминуо.

Велики државник је на брзака и уз све почасти испраћен на онај свет, а онда се наставило са страначком комбинаториком. На крају је формирана влада на чијем се челу још једном нашао краљев омиљени радикал Никола Узуновић, а у којој су нека министарска места припала и Радићевој странци. Овај кабинет је, међутим, потрајао једва месец дана.

Мандат за састављање наредне владе поново је поверен Узуновићу, али у новоформираној већини овога пута није било места за Хрватску сељачку странку. Једна од првих парламентарних акција коју је Радић предузео против нове владе Николе Узуновића био је захтев да министар полиције Божидар Максимовић због све веће репресије органа реда поднесе оставку.

У књизи „Диктатура краља Александра“ Светозар Прибићевић је у неколико речи описао и Узуновића и Максимовића.

Узуновић, „којим се краљ послужио 1926. да би истиснуо Пашића“, лиферовао је држави сено „за силне милијуне“.

„У тој врсти послова“, каже Прибићевић“, „он је, наравно, изврстан. Изван тога, то је човјек осредње памети, који се воли служити страним изразима, а не зна њихово тачно значење због чега су му се новинари ругали кад је био предсједник владе“.

Божидар Максимовић је, по Прибићевићу, био „један од ступова“ Александрове диктатуре. Политичку каријеру је започео као сведок оптужбе на Солунском процесу, на коме је Апис осуђен на смрт.

Прибићевић се у књизи присећа сусрета са већ болесним Пашићем, коме се „здравље побољшало чим је био обавијештен да му је повјерена проведба избора“.

„Посјетио сам га кад је састављао листу министара. Кад је уписивао министра унутрашњих послова, Пашић напише Максимовићево име. Питао сам га: ‘Што вам тај треба?’ Пашић важно погледа и рече: ‘Е па знај, онај га хоће’. Тај ‘онај’ био је краљ.“

Пашић је умро крајем 1926, а почетак 1927. су, сем избора још једне Узуновићеве владе, обележили епидемија грипа и снажан земљотрес који је средином фебруара погодио Херцеговину и делове Далмације, а чији је епицентар био у близини Љубиња.

„Политика“ је читаоце известила како новоизабрани кабинет разматра могућност да у пострадале крајеве пошаље једног или два своја члана, те да ће о „овоме питању влада у најскоријем времену донети одлуку“.

Влада је у међувремену морала да се позабави спречавањем потенцијалног политичког земљотреса чији ће епицентар бити Скупштина. Парламент је у то време своје седнице одржавао у бившој коњичкој касарни, на чијем се месту данас налази Југословенско драмско позориште.

Ту је, у четвртак 24. фебруара 1927, одржана расправа о поверењу министру полиције Божи Максимовићу која се наједном претворила у представу достојну БИТЕФ-а.

Од жамора до шуштања свилене хартије

Званичну „тужбу“ против министра који је у јавности био познат и под надимком Божа Кундак поднела је Радићева Хрватска сељачка странка, али су озбиљне замерке на рад Максимовићевог министарства имале и друге опозиционе странке, али и неки посланици из радикалских редова који су се и након Пашићеве смрти држали страначке политике свога преминулог вође.

Тако је дан пре скупштинске „акције против Максимовића“, тадашњи градоначелник Панчева и гимназијски професор физике Лаза Шуваковић за „Политику“ изјавио како су се његови односи са министром унутрашњих дела „у многоме погоршали од последњих обласних избора, услед недозвољеног мешања органа полицијских власти у чисто партијске односе и питања“.

Шуваковић потом појашњава како су полицијски органи по наређењу среског начелника над „најчеститијим нашим грађанима и најоданијим првацима и присташама радикалне партије“ у панчевачком срезу чинили „недела, гоњења, терор и хапшења“.

„Политика“ обавештава читаоце и како је било планирано да главни говорник Хрватске сељачке странке буде председник њиховог посланичког клуба Павле Радић, иначе сестрић Стјепана Радића, „али да он због одласка у Праг није био у могућности да цео предмет припреми. Због тога ће га заменити г. Шибеник“.

А онда је дошао дан расправе.

„Политикин“ извештач је забележио да су након оглашавања скупштинског звонца које је најављивало почетак седнице у салу први ушли радикали „живо жагорећи“, а мало касније и чланови опозиције.

„Неколико радикала били су спремни да упадицама, добацивањем и осталим парламентарним средствима бране г. Божу Максимовића и парирају упадице и протесте опозиције. Исто тако и опозиција спремила се за борбу. Предосећало се одмах у почетку да ће доћи до велике гужве.“

Седницу је водио председник Скупштине Марко Трифковић, који је крајем 1918. врло кратко и сâм био министар унутрашњих послова, да би по Пашићевој смрти важио за другог човека Радикала.

Пре него што се прешло на читање образложења захтева за Максимовићеву смену, владајућа већина је одбила неколико предлога за допуне дневног реда, око чега су се посланици расправљали дуго, често једни другима упадајући у реч.

„И за време читања оптужбе влада жагор у дворани“, описивао је атмосферу на седници извештач „Политике“, наводећи како је председник г. Трифковић молио посланике да заузму своја места.

Потом је реч добио инкриминисани министар унутрашњих дела.

„Чим се на скупштинској трибини појавио г. Божа Максимовић, у дворани је настала тишина. Публика је напрегла дах да што боље чује. У оној тишини чуло се шуштање свилене хартије, на којој су вредни стенографи везли своје чудне знакове.“

Али чим је Максимовић почео да одбацује оптужбе за конкретно полицијско насиље током одржавања избора, посланици опозиције су почели да негодују и добацују, да би на крају дошло до „општег узбуђења, граје и препирке у Скупштини“.

У свађу се укључио и лично председник владе Узуновић, који је тужбу опозиције назвао празном, што је изазвало још бучнију рекацију.

Већина посланика опозиције напушта скупштинску салу, „уз опште протесте и узвике : ‘Ајте да видите шта сте урадили!’“

„У овом тренутку долази до једне невероватне сцене какву сигурно није видео ни један парламент на свету.“

Испод ове реченице, следио је међунаслов:

Го човек у Скупштини

Извештач прво подсећа читаоце на околности које су довеле до усијања атмосфере у скупштинској сали, а онда прелази на ствар:

„Наједном, врата на сали, она према клупама опозиције, до новинарске ложе, нагло су се отворила и једна група посланика нагрнула је унутра гурајући пред собом једног човека, без капута, само у прснику и панталонама, свег модрог у лицу.“

Са опозиционим посланицима и тајанственим човеком без капута, у скупштинску салу је ушло и доста људи „из публике“.

И док су они из свег гласа узвикивали пароле против владе и министра полиције, председавајући Трифковић је узалудно захтевао да се смире.

Јер, уместо да послушају председника Скупштине, опозициони посланици су притрчали оном човеку и смакли му панталоне.

„Тако је он остао само у прснику и краткој исцепаној кошуљи“, што је код већина присутних изазвало запрепаштење. Оно је постало још веће „када је неколико посланика зграбило овако голог човека и подигли га у вис, окрећући га према владиној већини и дипломатској ложи. Цео откривени доњи део тела човека био је ишаран великим модрим масницама и бразготинама“.

У сали је прво настало врло кратко затишје, а онда је настао џумбус који умало није завршио тучом.

„Неке жене на галеријама почеле су да циче и да беже напоље. Министри су скочили са својих столица и напустили салу. Г. Божа Максимовић мирно је стајао за говорницом и гледао шта се ради. Кад је председничко место напустио и г. Марко Трифковић, г. Максимовић се повукао полако у министарску собу.“

За све је крив бивши управник позоришта

У скупштинској сали атмосфера је и даље била узаврела. Радикали су питали опозиционе колеге због чега скрнаве парламент „голим телима“ а председник кабинета Узуновић је с „ироничним осмејком“ добацио опозицији:

„Је ли то тај ваш парламентаризам, кога ви чувате и браните?“

Узбудљиво је било и у кулоарима, где су се жандарми који нису спречили опозиционаре да у салу уведу тајанственог голаћа правдали новинарима како нису смели да се туку са бившим министрима који су сад у опозицији.

„Лепо смо им казали и још стали испред врата, али они нас силом одгурнуше“, причали су жандари. „Шта ја могу кад ме један бивши министар унутрашњих дела ухвати за рамена и склони са врата?!“

Скандалу је сведочила и супруга једног од посланика, која је тог дана са галерије први пут присуствовала скупштинском заседању. „Ни слутила нисам да су вам овакве седнице“, рекла је једноме министру. „Да сам знала, никад не бих ни долазила.“

Некадашњи министар Коста Тимотијевић дао је новинарима следећу изјаву:

„Само нек се почело! Као што има дан за интерпелације, тако ћемо сада да одредимо један дан за овакве илустрације данашњег режима. Али мало ће да буде један дан. Него, уторником, четвртком и петком. А на врата да наместимо таблу: ‘Улаз дамама забрањен!’“

Тај исти Тимотијевић је, према Прибићевићевим записима, у првим данима новостворене државе сматрао како је извесни посланик, кога је полиција била претукла „добио оно што је тражио“.

Посланици радикалске већине су за све кривили Милана Грола:

„Тај стари управник позоришта свему је крив. Он је све ово режирао.“

„Лелекао сам, лелекао, па сам промукао“

Коме ја заиста пало на памет да усред расправе о поверењу министру полиције у скупштинску салу уведе изубијаног човека, још увек није било најјасније, али се из писања „Политике“ сазнаје да су главног актера овог скандала новинари имали прилику да интервјуишу пре него што су му опозициони посланици скинули гаће и његов изубијани тур показали члановима владе.

Наиме, „голи човек“ је потпуно обучен, али сав у модрицама, са једним својим рођаком ушао у Скупштину у једанаест часова и упутио се у одаје посланичког клуба Демократа. Тамо је затекао само тројицу посланика, јер су остали већ били у сали и испричао им шта му се десило. На то је писар демократског клуба отишао до новинарске ложе и позвао неколико извештача да пођу са њим.

И онда се пред новинарима човек скинуо „и показао своје помодрело тело од убоја. Рекао је да га је синоћ претукао г. Соколовић, комесар топчидерске полиције“.

За штампу је изјавио и да се зове Јован Ристић, „станује у улици Топчидерско Брдо број 40 б и службеник је на трошарини београдске општине“.

На питање шта му се десило, човек кога ће ускоро као корпус деликти унети у скупштинску салу, новинарима је испричао како је претходне вечери свратио у кафану „Опленац“, у којој се редовно састаје са пријатељима.

„За једним столом седео сам са својим старим пријатељем Мићом Вукосављевићем и својим синовцем Миланом Николићем. Седели смо тако скоро пуна два сата. За то време попили смо три до четири чаше вина. Тада је у кафану ушао г. Соколовић. Мића ме је пита: ко је тај? А ја сам на то одговорио:

– То је један добар демократа и мој пријатељ.“

Полицијском комесару и припаднику Радикала ова шала се толико није свидела да је затражио од газде кафане да Ристића избаци из кафане. Након што је овај одбио да га послуша, из „Опленца“ је отишао полицијски комесар, који се кроз пет минута вратио у пратњи два жандарма.

Наредили су му да „у име закона“ крене са њима у полицијски кварт.

„Ја нисам хтео да идем, али су ме жандарми зграбили и извукли напоље. Ја сам се отимао, и они су ми исцепали све одело. Онда се више нисам отимао.“

Ристић је одведен у топчидерски кварт, где га је саслушао Соколовић лично.

„Жандарми су ме увели у једну канцеларију у којој је био г. Соколовић, један писар у униформи и један човек у цивилу. Чим сам ја ушао у собу“, наставио је Ристић, „електрика се угасила. Ја сам се тргао уплашен, али су ме жандарми гурнули пред комесара.“

Комесар је почео да га псује, а онда упитао ко је то „добар демократа и пријатељ“.

„Једном руком ме је зграбио за гушу, а песницом ме лупио по лицу из све снаге. Ја сам се бранио, зграбио сам руком г. Соколовића за врат, и чини ми се да сам га огребао. Тада су ме жандарми с леђа лупили и ја сам потрбушке пао на под. Док су ме жандарми држали за руке и ноге, г. Соколовић се био сагнуо и боксером ме ударао по глави и леђима и ритао ногама. Кад му је то било мало, он је узео од жандарма пушку и кундаком ме лупао. Ја сам лелекао, лелекао, па сам промукао.“

Ристић је пуштен тек тог јутра када је и дошао у Скупштину. Претходно је отишао код лекара, а градски физикус му је након прегледа издао уверење у коме се након констатовања и описивања бројних повреда на готово свим деловима тела пацијента даје следеће мишљење:

„Ове су повреде нанесене јуче многобројним снажним ударцима неким тупим оруђем. Боловање по овим повредама, при нормалном току лечења, трајаће 25 дана, оне су лаке природе.“

„Какав је то моменат да је потребно сликање?“

Лаке или тешке, повреде су биле видне, у шта су се уверили сви који су се затекли у скупштинској сали када су опозициони посланици унели Ристића, а онда му скинули гаће и његове маснице показали члановима владе и председништва.

За овај необични догађај убрзо се чуло у целоме граду, па је у послеподневним сатима „велики број публике“ блокирао Скупштину, око које су ред одржавали жандарми и детективи.

„Кулоарима су врвели политичари, новинари, фотографи, а глаерију су пре 5 часова биле још пуније него пре подне.“

Али седница је настављена тек у седам часова увече, када се посланицима обратио председник парламента Марко Трифковић.

У међувремену је управник града Манојло Лазаревић отворио хитну истрагу против полицијског комесара Соколовића. Када је колима стигао у топчидерски комесаријат, тамо је затекао неколико новинара. Соколовићево саслушање трајало је једва пола сата. Полицијски комесар је тврдио како је једини кривац за све претучени Ристић, кога је намеравао да пријави Управи града.

„Ово је, несумњиво, све намештено и подметнуто“, изјавио је Соколовић пре него што је донесена одлука о његовој моментаној суспензији и покретању истраге.

О свему што се тог дана десило у Скупштини обавештен је и Двор, а председник парламента Трифковић до касно послеподне није успео да помири ставове владајуће већине и опозиције. Док су први тврдили да је у питању локални инцидент који је брзом реакцијом надлежних одмах добио свој правични епилог, опозиција је тврдила како је то што се десило Ристићу слика и прилика стања у земљи.

Имајући у виду стање ствари, Трифковић је одржао одмерен говор, у коме је присутне обавестио како ће полицијски комесар Соколовић бити не само кажњен, него и превремено пензионисан.

На самоме крају обраћања, Трифковић је народним посланицима предложио да се тог дана више не ради, а да седница буде настављена сутрадан у десет часова. Његов предлог је прихваћен без дискусије.

Али пре него што је овај бурни скупштински дан заиста окончан, управник града Лазаревић је сменио и дотадашњег скупштинског комесара Ђокића. Њега је већ у два часа послеподне на месту службеног лица одговорног за полицијско обезбеђење Скупштине заменио члан теразијског кварта Стефановић.

Репортер „Политике“ је Ђокића интервјуисао у скупштинском комесаријату, одакле је смењени шеф обезбеђења узимао неке папире који су му остали у столу. Човек је изгледао „врло узбуђен“, јер су и он и писар комесаријата Миливојевић остали без службе тако изненада и због следа догађаја на које, по Ђокићевом мишљењу, нису могли ни да утичу, нити да их спрече.

„Ристић је, вели Ђокић“, пише „Политика“, „доведен од посланика у Скупштину и био је обучен. Писар г. Миливојевић, који је ипак на време сазнао о намерама демократа и закрчивши пролаз, покушао заједно са двојицом стражара да спречи улазак у дворану, био је одгурнут силом са врата“.

Ђокић је додао да сматра како овај догађај од њега захтева да повуче консеквенце, те да је већ предао и молбу да буде пензионисан.

„Мој гест је достојан једног Шумадинца.“

Тог дана су изјаве дали многи „фактори“ тадашње политичке сцене. И док су они који су заступали становиште владајуће већине инсистирали на томе како је опозиција на нечувен начин прекршила пословник, те да су сви који су одговорни за оно што се десило несретном Ристићу одмах разрешени дужности и стављени под истрагу, опозиционари су све оно што се десило и дешава видели као показатељ дубине кризе у којој се власт налази.

Напуштајући Скупштину, председник владе Узуновић је новинарима прво рекао како поздравља одлуку председавајућег да не тражи кажњавање никога од опозиционих посланика који су изазвали инцидент.

„Тешка је кривица“, закључио је Узуновић, „и такав атак на парламенат и парламентаризам да ту нема друге казне него да је изрече народ, него да је изрекну бирачи онима који су то инсценирали“.

Узуновић је тог дана већ једном излазио из Скупштине, након што је око пола два послеподне окончан састанак радикалских министара на коме се разговарало о ономе што се тог јутра десило у скупштинској сали.

„Сада ћемо видети како ће се наша јавност показати у овој ствари и да ли ће бити објективна и чувати грану на којој седи“, рекао је Узуновић новинарима који су га били дочекали пред Парламентом. Међу представницима штампе било је и неколико фотографа који су хтели да га фотографишу.

„Какав је то моменат да је потребно сликање?“, зачуђено их је упитао Узуновић.

Радићев одговор

Својеврстан одговор на његово питање дао је Стјепан Радић, који се тог дана налазио у Загребу.

Лидер Хрватске сељачке странке примио је новинаре у председничкој соби обласне скупштине у смирај дана у коме се у Београду, у Скупштини, десио до тада незамислив инцидент.

Радић је прво рекао како је „сама судбина хтела да се то догодило у овом моменту. А и држим да је за Божу Максимовића и за целу владу, тј. за онај део радикала који држе с њиме, то је такав морални ударац, који су одавно заслужили“.

Излаз из кризе Радић је видео у промени владе.

„Ја велим: излаз из те ситуације је или најшира концентрација без радикала, или избори. Ми с радикалима више не идемо а ко с њима хоће, нека иде. Кад дође до избора, ми ћемо рећи само ово: То им је програм, то им је фотографија, тај голи човек.“

Избори су одржани већ у априлу 1927, након чега је формирана коалициона влада радикала и демократа, а Узуновићево место је заузео радикал Велимир Вукићевић.

Пре тога Скупштина је изгласала поверење министру полиције Божи званом Кундак.

После тога у Скупштини је Пуниша Рачић пуцао у Стјепана Радића, који је убрзо преминуо од последица рањавања.

А Јован Ристић је, ваљда, и након што је као корпус деликти разголићен у Скупштини, редовно навраћао у кафану „Опленац“. Редовни гост ове кафане на Сењаку био је и Никола Нушић, рођени брат највећег српског комедиографа, а човек који је држао „Опленац“ током трајања Другог светског рата, изгубио је главу у стрељањима које су извршили ослободиоци у последњим данима октобра 1944. Објекат је срушен тек 1978. године, због изградње надвожњака.