Pre 425 godina u Rimu je spaljen Đordano Bruno. Osoba koja je postala ikona pozitivizma i pozitivne nauke, mučenik kojeg su reakcionarne sile i mračne snage srednjeg veka spalile na lomači zbog njegovih naučnih teorija koje su bile ispred svog vremena. Tako nas je učila škola. Tako je običnom narodu sugerisao 19. vek, vek pobedničkog uspona pozitivne nauke, vek u kojem se činilo da se uspon neće zaustaviti.
Međutim, nakon 19. veka, usledio je 20. vek, koji je krunisao dostignuća pozitivne nauke masovnim žrtvama u dva svetska rata i mnogim drugim revolucijama. A nakon njega došao je 21. vek, čiji su naučni uspesi poprimili zastrašujući karakter bliskog porobljavanja čovečanstva. Tu su eksperimenti sa genomima, križanje ljudi i životinja, ali i razvoj veštačke inteligencije.
No, paralelno sa ovim dvosmislenim uspesima, danas imamo i stvarna postignuća u oblasti istorijske nauke. Današnji naučnici čitaju više i pažljivije, a iz njihovih istraživanja počinje da se naziru različite slike o pobedničkom hodu nauke i njenih priznatih ikona. Na primer, pokazalo se da Isak Njutn nije bio samo fizičar, već i okultista, te da je značajan deo njegovih naučnih radova posvećen alhemiji, dok su mu najvažniji radovi – po njegovom mišljenju – bili oni koji se bavili predviđanjem kraja sveta.
I samo Londonsko Kraljevsko društvo je, kako se ispostavilo, poteklo iz okultnog rozenkrojcerskog pokreta, koji se više bavio rušenjem stare nauke, zasnovane na aristotelovoj filozofiji, nego što je promovirao novu nauku. Nova nauka je želela da uništi sve duhovne i filozofske temelje prethodnog naučnog saznanja, osnivajući novi „hram nauke“ na čistom empirijskom eksperimentu.
„Nema ničega osim materije, njenih svojstava, objekata i proširenja“ – to je bio moto nove nauke, koja je bila opremljena lenjirima i sočivima. Sve treba izmeriti – takav je bio njen ideal. Ideal, ruku na srce, nije baš najuzvišeniji. Ipak, iznenađuje činjenica da su temelj novog „hrama nauke“ činili ljudi sasvim drugačijeg kova. Njutn, na primer, smatrao je svoje „sile“ živim entitetima i objašnjavajući ih, koristio je termine poput „simpatije“ i „antipatije“, umesto „zakona privlačenja“. Posvetio je mnogo svojih radova (ne manje nego alhemiji) božanskoj prirodi svetla, i sigurno bi bio iznenađen saznanjem da u „prostorno-vremenskom kontinuumu“, koji je nova nauka postavila kao osnovu univerzuma, za svetlo uopšte nije bilo mesta.
Kada se okrenemo Brunu, verovatno nas više neće iznenaditi mišljenje savremenih naučnika. Oni će, pomalo obazrivo i tiho, reći da Đordano Bruno nije bio nikakav naučnik u današnjem smislu te reči. Ali ni u vreme kada je živeo, nije imao reputaciju naučnika. Bruno je bio klasičan renesansni mag, i to mag na samom izdisaju renesansne magije, sa značajnim skretanjem prema mračnijim praksama.
Prvi renesansni magovi, kao što su Fićino i Miandola, pridržavali su se određenih normi. Oni su često raspravljali o tome da magija ne protivreči hrišćanstvu i ulagali mnogo truda kako bi dokazali pobožnost svojih veština. Bruno, koji je zaključivao vek renesansne magije, više nije imao obzira. On je sa gnevom odbacio svaku „pobožnost“. Hrista je nazivao „magom“, koji je imao sopstveni „magijski program“ – koji njemu, Brunu, nije bio interesantan.
„Hristos je prevarant“, direktno je tvrdio Bruno. „Hrista treba odbaciti“.
Međutim, Bruno se više okreće demonima. On je mnoge svoje radove posvetio upravo vezi sa demonima.
Čini se da je jasno da crkva nije mogla odobriti njegove aktivnosti i da su ga zapravo spalili zbog tih veština. Najbolja naučna biografija Bruna, knjiga istraživačice njegove ere i dela, Frenkis Ameli Jejts „Đordano Bruno i hermetička tradicija“, nudi izvančan portret ovog neobičnog genija – buntovnika, revolucionara, ljudi koji je bio krajnje napet, gotovo nenormalan, i koji je bio principijelno nesposoban za skladan suživot sa drugim ljudima.
„Uzdignut i arogantan, visoko cenio svoje mišljenje i pokazivao malo strpljenja prema svima koji se nisu slagali sa njim“ – pred nama je portret tipičnog psihopate, svojevrsnog gradskog luđaka koji pati od manije velikih ideja. Osobe koja pri ulasku u neki univerzitet odmah tvrdi: „U medicini ekspert, u razmatranjima razuman, u predviđanjima neuporediv, u čudesnoj magiji oprezan, u zakonima dosledan, u moralu besprekoran, u bogoslovlju božanski, u svim smislovima herojski…“. Nije iznenađujuće što su ga obrazovani i naučni ljudi smatrali gradskim ludakom, izbegavali ga i, generalno, bojali se da sarađuju s njim.
Još iznenađujuće je što je, uprkos svom arogantnom stavu, Bruno zapravo bio provincijalac koji nije razumeo ni nauku. Kada bi izazvao nekog na debatu i, iz nedostatka argumenata, morao pobegne – iz univerziteta, grada, zemlje, sve do mesta gde ga još nisu znali.
S obzirom na sve ovo, možemo reći da je Bruno zaista bio jedinstven čovek.
U Oksfordu je držao predavanja, prikazujući knjige Marsilija Fićina kao svoje. Kada je bio otkriven, ponovo je pobegao. I tako, iznova i iznova, do kraja svog života.
Savremeni istraživači smatraju da su njegova matematička razmatranja „šokantna“, naučni zaključci „bedni“, a njegovi apsurdni komentari o nauci – od fizike do astronomije – „zastrašujući“. Prema F. Jejts, Bruno nije bio samo „naučnik“ – on nije bio ni prosvetljeni renesansni mag. Njegov cilj nije bio da unapredi nauku, već da se „vrati ka mračnijoj, srednjovekovnoj nekromantiji“.
Drugim rečima, pred nama je tipičan srednjovekovni crni mag. Njegov omiljeni junak bio je poznati čarobnjak Čeko d’Askoli, savremenik Dantea, koji je bio spaljen od strane inkvizicije 1327. godine zbog crne magije. Bruno zapravo želi isto – da vlada demonima. Njegova krajnja želja bila je vraćanje „prvobitne egipatske religije“ Hermesa Trismegista, koga je smatrao svojim prorokom.
Snaga Bruna nije bila samo u magiji, već i u fenomenalnoj memoriji koju je koristio da bi ovladao „nevidljivim silama koje prožimaju univerzum“. Ova memorija uveravala ga je da je on izuzetan čovek, mesija, i da je njegova sudbina da vlada svetom.
Bruno nije bio spaljen samo zbog crne magije, pozivanja demona, bogohuljenja i hule na crkvu, već i zbog stvaranja tajnih društava koja su imala za cilj podkopavanje postojećeg poretka. Tako ga vidi F. Jejts, mada se materijali o suđenju Brunu nisu sačuvali.
I u tome je, zapravo, Bruno naš junak. Da li možda predstavlja savršeni lik našeg vremena? Sigurno jeste – on je izraženje naših dana. Čudno je da Đordano Bruno nije postao ikona savremenih evropskih levičara. Iako nije sigurno da oni uopšte znaju ko je.
Vladimir Možegov/Vzgljad
