Pre dve godine najavljeno je da će u nekoliko američkih gradova – Čikagu, Milvokiju, Finiksu i Dalasu – početi realizacija dopunske nastave za učenike srpskog porekla po nastavnom programu iz Srbije.
Ideja je bila da se podstakne učenje srpskog jezika, kao i poznavanje kulture i tradicije među novim generacijama, koje su rođene u Americi.
Iako nije poznato koliko dece našeg porekla tečno govori srpski jezik, Forbs Srbija istraživao je kakvo je interesovanje za ovaj vid nastave. I kako deca uče srpski jezik.
Sagovornici Forbsa koji godinama žive i rade u Americi i nastavnici srpskog jezika kažu da nije lako održati govor maternjeg jezika. Na prvom mestu to zavisi od roditelja.
Povećan broj časova
Pravoslavna škola „Sveti Sava“ u Milvokiju pre dve godine dobila je nastavnicu dopunske nastave za srpski jezik. S njenim dolaskom je povećan broj časova sa dva na tri nedeljno. Na to mesto je poslalo Ministarstvo prosvete iz Srbije. U školi kažu da vide napredak kod đaka.
„Veći broj časova i intenzivniji rad uticali su da deca poboljšaju rečnik, gramatiku i komunikacione sposobnosti“, kaže Jelena Rosić direktorka škole za Forbes Srbija.
Rosić kaže da interesovanje i broj dece koja bi da pohađaju dopunsku nastavu iz srpskog jezika raste. Trenutno je pohađa 180 đaka uzrasta od šest do 18 godina.
Takođe, u okviru aktivnosti imaju i sekciju folklora, časove religije (Sunday school) i fudbal. Organizuju i povremena gostovanja predavača iz Srbije, književne večeri i radionice kako bi mlađim generacijama približili srpsku kulturu i tradiciju.
Škola je osnovana 1997. Deca srpske zajednice imaju predmete poput religije, srpskog jezika, kulture i tradicije, zajedno sa opštim obrazovanjem. Osim njih, školu pohađaju Amerikanci, ali i deca ruskog porekla.
Dosta zavisi od roditelja
U zabavištu i predškolskom uzrastu imaju nekoliko učiteljica koje su srpskog porekla i koje pričaju sa decom na oba jezika. U višim razredima je samo jedna nastavnica poreklom iz Srbije.
„Neophodno je da roditelji insistiraju na tome da se kod kuće priča isključivo srpski, ako im je stalo do toga da i deca govore tečno jezik“, smatra Rosić. „Imamo recimo porodica u kojima nisu oba roditelja srpskog porekla, međutim, njihova deca jesu bilingvalna. Nažalost, postoje porodice u kojima su oba roditelja srpskog porekla, a njihova deca govore srpski prilično slabo“.
Pitanje na srpskom – odgovor na engleskom
Slično zapaža i nastavnica engleskog jezika Ivana Milenković iz Zaječara. Ona drži onlajn časove mnogima koji se odluče da se presele u Ameriku pa im je potrebno da usavrše jezik. Istovremeno i deci srpskog porekla pomaže da nauče srpski.
Kaže da je primetila da je mnogima stalo da im deca govore maternji jezik. Naročito ako su oba supružnika poreklom iz naše zemlje. Deca su ipak za to sve manje zainteresovana. „Pružaju otpor jer inače imaju dosta obaveza oko škole i vannastavnih aktivnosti. Sve je manje vremena za dodatne časove srpskog“.
Ono što je imala priliku da čuje od roditelja je da deca kada se okupljaju prilikom obeležavanja važnih praznika u crkvi pričaju uglavnom na engleskom. „Ponekad i kada roditelji komuniciraju sa njima i nešto ih pitaju na srpskom oni im odgovaraju na engleskom“, kaže profesorka Ivana.
Trenutno jednog dečaka od 10 godina uči srpski. Da je izazovno na ovaj način naučiti srpski pokazuje i to što, osim rada sa njom, dečak na učenju gramatike radi i sa svojom nastavnicom u Americi.
Deca našeg porekla sve manje govore srpski jezik
Njeno dosadašnje iskustvo pokazalo je da starija deca koja su rođena krajem devedesetih godina u Srbiji, a sada žive u Americi, perfektno govore srpski, dok ona rođena 10 godina kasnije – sasvim slabo.
„Treba to razumeti. Mlađa deca su rođena tamo. Roditelji sa njima retko dolaze u Srbiju. Prilično im je dalek naš svet i sve ono što se dešava kod nas“, kaže profesorka.
U onlajn školi stranih jezika „Modern Talking“ iz Kruševca najveći broj polaznika imaju upravo iz dijaspore. Uglavnom je to druga ili treća generacija naših ljudi koji žive u Americi.
Kako kaže vlasnica škole Sonja Panić, svake godine raste interesovanje za učenje srpskog kao stranog jezika i srpskog „kao zavičajnog jezika“.
„Imamo među polaznicima i decu od svega tri-četiri godine. Roditelji zbog poslovnih obaveza ne stižu da sa njima pričaju na srpskom, a ne žele da im deca zaborave jezik. U Americi ima dosta naših ljudi, pa je veliki broj učenika baš odatle, ali i iz Norveške, Švajcarske, Engleske, pa čak i Australije i Južne Afrike“, kaže Sonja.
Komunikacija sa rodbinom postaje sve teža
Zbog obaveza roditelja, jezik nove zemlje lako postaje jezik sporazumevanja u kući.
„Svi su svesni da ako izgube maternji jezik, gube i deo sebe, a onda i sporazumevanje sa porodicom i rodbinom, a ponajviše sa starijim članovima, postaje otežano i retko. Najdraže nam je kada se roditelji jave nakon časova i podele sa nama oduševljenje baka i deka koji konačno mogu da razgovaraju sa unucima“, kaže sagovornica.
Stranci uče srpski zbog Đokovića
Ono što je neobično, a što se možda ne bi očekivalo je da se pored naših ljudi, ovoj školi javljaju i stranci koji su odlučili da uče srpski jer im se, kako kažu, svidela srpska kultura.
„To su ljudi koji nemaju direktne veze sa Srbijom, nemaju ovde rođake i porodicu. Rade onlajn i nisu vezani za jednu zemlju, pa puno putuju i istražuju. Nedavno nam je baš stigao jedan simpatičan upit za časove gde je kao razlog za učenje polaznik naveo sledeće: ,,Mnogo volim Đokovića i zbog njega sam zavoleo i Srbiju”, priča Sonja.
Da ima onih koji bi da ukorene svojoj deci naš jezik, ali i poprave izgovor svedoči priča logopeda Marine Ranđelović.
Ona je pokrenula aplikaciju Mobilić koja sadrži programe i za obradu glasova, zadatke i kartice koje mogu pomoći u savlađivanju određenih glasova.
Mnogi roditelji traže dodatnu pomoć stručnjaka
Ovu aplikaciju nedavno su poručili i naši ljudi koji žive u Nemačkoj, Holandiji, ali i Americi kako bi pomogli deci da lakše savladaju naš jezik i specifične glasove, kaže Marina za Forbs.
Ona priča iskustvo jedne mame koja živi u Americi i koja je poručila Mobilić za sinove stare devet i 11 godina. Oni razumeju srpski, ali govore sa akcentom i neka slova poput Ć i Č uvek pogrešno izgovore.
„Imali smo nekoliko onlajn časova, a zatim su krenuli da vežbaju i nakon nekog perioda zadovoljni su napretkom u savladavanju izgovora težih glasova našeg jezika“, priča Marina.
Učenje kroz zabavu – jedna književnica je našla rešenje
Misiju da pomogne u očuvanju i olakša našoj deci učenje srpskog jezika je preuzela i spisateljica poreklom iz Beograda Silvija Otašević koja godinama živi u Majamiju.
Osmislila je digitalnu slovaricu kao i autorski serijal ,“Caka za đaka“, koja ima dva dela – „Kreativnu prečicu“ i trilogiju „Vukova ćiriličina barka“. Cilj je da najmlađima olakša pisanje sastava i učenje azbuke.
Za Forbs Srbija priča da je želela da „Caka za đaka” bude platforma za sticanje znanja i veština na zabavan način i da se konstatno razvija: „To je jedna vrsta kreativne prečice, jednostavan interaktivni metod koji najmlađima pomaže da zavole pisanje kako im sastavi i domaći zadaci iz srpskog, a samim tim i svakog drugog jezika, ne bi predstavljali problem“.
Predstave za decu na srpskom
Po njenom delu “Ko se ‘zadnji’ smeje“ osmišljena je i predstava Srpskog dramskog pozorišta iz Čikaga koje je osnovano pre dve godine.
Na pitanje kako su se deca koja su rođena u Americi uspela da prevaziđu jezičku barijeru i znaju li srpski da bi mogla i da glume u predstavi, ona kaže da su upravo zbog toga predstavu veoma dugo pripremali.
“Ideja nam je bila da to bude ‘upakovano’ na interesantan način. Recimo, da se deca raspravljaju ko je od koga prepisivao i da kroz to prepiranje na vršnjake iz publike prenose znanje o najznačajnijim trenucima srpsko-američke istorije, o prirodnim lepotama Srbije, dečijim piscima…Takođe smo uveli i deo u kojem deca čitaju pisma, ne bismo li ih podstakli da čitaju ćirilicu“.
Od devetoro dece glumaca samo jedno znalo srpski jezik
Silvija priča da je devetoro malih glumaca igralo u predstavi od kojih je samo jedna devojčica tečno znala srpski.
Ona je došla u Čikago relativno skoro kada joj je majka stupila na dužnost u konzulatu Republike Srpske, odnosno nije od rođenja u Americi.
„Tekst smo više puta menjali i prilagođavali jer je bilo teško održati ansambl. Neka deca su morala da putuju, dešavalo se, i po dva sata na probe. Na kraju se sve isplatilo. Najvažnije je i to da su deca savladala srpski“, kaže Silvija.
Upravnik pozorišta Igor Obradović i Silvija Otašević kažu da sve sekcije i okupljanja u kojima naši ljudi učestvuju doprinose očuvanju jezika, kulture i tradicije i da toga upravo zato treba da bude još više.
Jezik se gubi alarmantnom brzinom
Predstavnik platforme Serb Link koja je nastala sa ciljem da pomogne i ponudi usluge Srbima i njihovim preduzećima da se međusobno povežu i podrže jedni druge na globalnom nivou Nikola Terzić kaže da se srpske zajednice razlikuju od grada do grada. Samim tim i učenje srpskog nije ujednačeno.
Manje zajednice, poput one u Vankuveru više su povezane i pružaju veću podršku jedni drugima, primećuje.
„Međutim, osim crkava, folklornih grupa i povremenih koncerata, postoji vrlo malo drugih prilika da se međusobno povežu. Neki Srbi se brzo integrišu u nove sredine i udaljavaju od nasleđa, dok drugi teže da ostanu bliži svojim korenima. Među onima koji su rođeni van Srbije, skoro svi govore engleski, a naš jezik se gubi alarmantnom brzinom“, upozorava on.
Nepoznanica koliko ljudi govori srpski
Obično, kada su oba roditelja iz Srbije, razgovaraju sa svojom decom na srpskom. Međutim, kaže, kada deca krenu u školu, fluentnost srpskog jezika brzo opada.
„Iako većina izražava želju da im deca govore srpski, realnost je da mnogi roditelji ne podstiču upotrebu srpskog kod kuće ili u druženju sa drugim Srbima. Srpske škole postoje u dijaspori, ali nisu uvek praktično rešenje za svaku porodicu“, priča Nikola.
Dodaje da je ideja i da naprave analizu koliko ljudi našeg porekla govori srpski jezik jer je to, za sada nepoznanica.
Kako prebroditi jezičku barijeru, ali i nostalgiju
Snežana Bobić se pre nekoliko meseci preselila kod supruga koji već nekoliko godina radi u Milvokiju.
Kaže da joj je jezičku, ali i psihološku barijeru i veliku promenu olakšalo upravo to što je videla koliko je zajednica ljudi ne samo iz Srbije već celog prostora SFRJ usmerena jedna na druge. Ali i brojna.
„Naša okupljanja su veoma česta, svi naši običaji su zastupljeni, slave i praznici se obeležavaju, službe u crkvi su na srpskom i engleskom jer ne znaju svi srpski“, priča Snežana.
Često organizuju i sportska takmičenja, akcije pomoći našim ljudima kojima je potrebna finansijska podrška tokom lečenja.
Kaže da je iz kontakta sa našim ljudima primetila da žele da im deca govore srpski. Ako nisu u mogućnosti da pošalju decu na dodatnu nastavu u škole gde se uči srpski, angažuju profesore iz Srbije onlajn.
Takođe, podstiču i druženja sa decom naših ljudi. I nastoje da za neke usluge, poput majstora, lekara, stomatologa i slično odlaze kod prijatelja.
