Na poziv studentskog „plenuma“ Pravnog fakulteta u Kragujevcu, održao sam 23. januara predavanje studentima različitih fakulteta kragujevačkog Univerziteta, na temu studentskih protesta iz 1991. i 1992. godine.
Studenti su mi preneli da je moje obraćanje bilo zamišljeno kao prvo u ciklusu predavanja o istoriji studentskih protesta u Srbiji. Rečeno mi je da na ovaj način žele da se bolje upoznaju sa praksom ranijih studentskih protesta, kako bi uspešno izbegli greške svojih prethodnika.
Preneto mi je da sam izabran za predavača zbog činjenice da predajem istoriju prava. Naknadno sam ih obavestio da ću o studentskim protestima od ’91. i ’92. govoriti ne samo kao neko ko se naučno bavi istorijom pravnih i političkih ustanova, već i kao neposredni učesnik ovih protesta.
Budući da sam kao student beogradskog Pravnog fakulteta tih godina bio politički aktivan, te kao takav vrlo blizak pojedinim glavnim organizatorima studentskih protesta ’91. i ’92, dovoljno sam upućen u ondašnja glavna dešavnja „iza scene“.
Različit kontekst
Da bi se razumela društvena i politička uloga sadašnjeg studentskog protesta neophodno je njegovo poređenje sa ranijim studentskim protestima, pri čemu je važnija komparacija društvenih i istorijskih konteksta nego praksa studentskih protesta. Sledstveno tome, studentski protesti iz 1991. i 1992. godine i sadašnji protest studenata pre svega se razlikuju upravo po tome što su im potpuno drugačiji spoljni ambijenti. Iz ove osnovne distinkcije proističu i sve druge.
Studentske proteste s početka 90-ih godina prošlog veka primarno su odredila dva krupna istorijska događaja:
- obnova višestranačkog sistema u Srbiji i održavanje, u decembru 1990. godine, prvih parlamentarnih izbora posle 1945;
- razbijanje Jugoslavije, otvaranje pitanja statusa Srba u nasilno otcepeljenim jugoslovenskim republikama, građanski rat u Hrvatskoj i Bosni Hercegovini i sankcije Saveta bezbednosti UN protiv SRJ.
Studentski protest iz marta 1991. godine (tzv. Plišana revolucija) bio je primarno određen prvim od navdenih istorijskih događaja. Izbio je posle gušenja devetomartovskih demonstracija, koje su bile organizovane od strane opozicije, pre svih SPO-a, koja je bila nezadovoljna stanjem medijskih sloboda u Srbiji u toku izborne kampanje krajem 1990. godine, kao i nakon toga.
Kako su devetomartovske demonstracije opozicije bile okidač za studentski protest koji je izbio u poslepodnevnim i noćnim satima 10. marta 1991, to se odrazilo i na zahteve studentskog protesta.
Studenti su tražili, pre svega, smenu direktora RT Beograd Dušana Mitevića i četvorice glavnih urednika, smenu ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića i puštanje na slobodu pritvorenog predsednika SPO-a Vuka Draškovića (ovde). Svi zahtevi studenata ubrzo su bili ispunjeni.
Studentski protest iz druge polovine juna i prve polovine jula 1992. godine, izbio je nakon uvođenja SRJ sankcija od strane Saveta bezbednosti UN, 30. maja 1992. godine (ovde), pre svega zbog podrške borbi srpskog naroda u Hrvatskoj (Republika Srpska Krajina) i Bosni i Hercegovini (Republika Srpska).
Sankcije su proizvele veliku ekonomsku krizu u zemlji, koja će dovesti do hiperinflacije. Studenti su na protestu ’92. zahtevali ostavku predsednika Srbije Slobodana Miloševića, raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, kao i formiranje prelazne koalicione vlade.
Za razliku od studentskih protesta s početka 90-ih godina prošlog veka, sadašnjim protestima nisu prethodila velike demonstracije opozicionih stranaka
U okviru ovog studentskog protesta organizovan je najmasovniji višednevni protest stranaka opozicije okupljenih oko DEPOS-a pred zgradom tadašnje Savezne skupštine u Beogradu, poznat kao Vidovdanski sabor (ovde). Kao neposredna posledica masovnog studentskog protesta i Vidovdanskog sabora došlo je kasnije raspisivanje vanrednih predsedničkih i parlamentarnih izbora, koji su održani u decembru 1992. godine.
Hronologija i povodi za njihovo izbijanje, zvanični zahtevi studentskih protesta, organizaciona struktura i politički profil njihovih vođa (ovde), neposredno istupanje najviših stranačkih funkcionera na studentskim skupovima, i najzad, politički epilog ovih protesta, jasno pokazuju da su studentski protesti s početka 90-ih godina ne samo bili u službi političke borbe opozicionih stranaka, već da su u toj borbi imali sekundarnu ulogu.
Takva sekundarna uloga studenskih protesta iz ’91. i ’92. godine bila je sasvim logična u situaciju u kojoj su opozicione stranke, i pored početnih podela i sukoba, u prvoj fazi razvitka višestranačja u Srbiji bile politički još uvek vrlo vitalne, pa je njihov autoritet tih godina imao očigledan trend rasta.
Strategija blokada
Za razliku od studentskih protesta s početka 90-ih godina prošlog veka, sadašnjim protestima nisu prethodila velike demonstracije opozicionih stranaka, studenti zvanično ne traže izmenu zakona koji se tiču političkih prava (npr. medijsko i izborno zakonodavstvo), niti predlažu pojedina politička rešenja za izlazak iz postojeće krize vlasti (raspisivanje opštih ili samo parlamentarnih izbora, formiranje tzv. prelazne vlade i sl.), a u nedovoljno prozračnoj organizaciji studentskih „plenuma“ nije vidljivo učešće stranačkih kadrova.
Pošto je zvanični povod za izbijanje sadašnjeg studentskog protesta bila pogibija 15 mladih ljudi zbog nesolidne gradnje, a u vezi s njom i moguće korupcije, na železničkoj stanici u Novom Sadu, a ne kao 90-ih godina prošlog veka kršenje političkih sloboda, onda se u studentskim zahtevima i nisu mogli naći klasični politički zahtevi koji se tiču ostvarivanja političkih sloboda, već zahtevi kojima se traži najopštije rečeno uspostavnje u Srbiji pravne države (ovde), kako bi se ubuduće zaštitila neka od najelementarnijih ličnih prava, kao što je pravo na život, i obezbedilo da institicije deluju „nepristrasno, zakonito i u javnom interesu“.
Takva priroda sadašnjeg studentskog protesta, koja se manifestuje i u njegovim zahtevima, moguće je da ima veze sa onim o čemu piše Slobodan Jovanović, kada poredi prvu Miloševu vladu i potonji ustavobraniteljski režim u Srbiji (1842-1858):
„U prvim danima ustavobraniteljskog režima, niko nije zamerao što građanima nisu priznata nikakva politička prava, nego je svaki bio blagodaran što su im bar privatna prava bila potpuno obezbeđena, jer pod Milošem ni s njima nije čovek bio siguran. Apetit za političkom slobodom još se nije bio probudio i nije se mogao probuditi; trebalo je da se, prvo, jedna preča potreba, potreba za pravnom bezbednošću obezbedi“ (ovde).
Pošto je pozivanje na istorijske primere, pa samim tim i upotrebljivost zaključaka naših velikih starih pisaca, u našoj epohi tektonskih svetsko-istorijskih promena vrlo ograničena i uslovna, nekandidovanje klasičnih političkih zahteva od strane sadašnjeg studentskog pokreta, koji bi se ticali političkih sloboda, ali i teritorijalnog integriteta i suvereniteta države, možda se pre može objasniti dugotrajnim društvenim eksperimentom u kome, po Slobodanu Vladušiću, globalna korporativna oligarhija (tj. Megalopolis) „dehomogenizuje“ jedno društvo, tako što kod pojedinaca briše njihovu svest (identitet) pripadnosti zajednici (narod, porodica, klasa), kako bi zavađene individue bez svesti o pripadnosti bilo kojoj zajednici lakše kontrolisala (ovde).
Odsustvo klasičnih političkih zahteva u protestu koji predvode studenti moguće je da ima veze i sa niskim rejtingom opozicionih političkih stranaka, koji ne odražava stvarnu snagu opozicionog dela srpskog društva, i koje su stoga došle u poziciju da budu sateliti i maskirani pasivni korisnici studentske protestne energije, a ne inicijatori i regulatori protesta, kao što su to opozicione stranke bile 90-ih godina 20. veka, u doba svoje mladosti i vitalnosti obnovljenih ustanova parlamentarizma.
U situaciji krize stranačkog organizovanja i dugogodišnje planske degradacije autoriteta predstavničkog tela i svih instrumenata parlamentarizma od strane Vučićevog režima, ogromno nezadovoljstvo građana dugogodišnjom i po posledicama katastrofalnom vladavinom naprednjaka, koje je u konačnici objedinilo najrazličitije elemente srpskog društva – patriote i globaliste, zapadnjake i rusofile, srpske integraliste i regionaliste različitih fela, liberale i konzervativce, crkvene moderniste i zilote – moglo je, po svemu sudeći, jedino da se izrazi kroz formu nestranačkog društvenog pokreta, kakav je sadašnji studentski.
Taj pokret je pritom kandidovao samo minimalne zahteve koji se tiču uspostavljanja pravne države i koji kao takvi nisu programski sporni nijednom od aktera na heterogenom opozicionom, antivučićevskom polu srpskog društva.
Iz istih razloga – krize autoriteta opozicionih stranaka i predstavničkog tela – došlo je do organizovanja ProGlasa, koji kao nestranačka „krovna“ organizacija, zapravo, u potpunosti zastupa programske stavove, a umnogome i političke interese, u javnosti uveliko kompromitovane i politički slabe prozapadne opozicije.
Veliki manevarski prostor
Epilog sadašnjeg studentskog protesta će pokazati da li su njegova priroda i priroda njegovih zahteva prevashodno bili opredeljeni dubljim sociološkim razlozima, tačnije onim razlogom o kome piše Slobodan Jovanović, (i)li onim razlogom na koji ukazuje Slobodan Vladušić, ili su, pak, na takvu njegovu prirodu presudno uticali razlozi dnevnopolitičkog oportuniteta.
Od odgovora na ovo pitanje zavisi i odgovor na pitanje – koliko je sadašnji studentski protest autentični proizvod nezadovoljnog, opozicionog dela srpskog društva?
S druge strane, relaksiranost sadašnjeg studentskog pokreta od klasičnih političkih zahteva i njegova usmerenost pre svega na obelodanjivanje dokumentacije rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu i procesuiranje odgovornih za napade na studente tokom protesta (ovde), omogućava ovom pokretu da izbegne zamke u koje su upadali studentski protesti iz 90-ih godina 20. veka.
Time što je glavni adresat njihovih zahteva tužilaštvo (prva tri zahteva), organizacija studentskog protesta izbegava kontakt sa nenadležnim Vučićem, koji se od početka nada da će ih namamiti u začarani krug svoje demagogije, zakonomerno svojstvene svakom ličnom, pa i njegovom režimu.
U vezi s tim, studentima sam tokom predavanja ukazao na lično iskustvo učestvovanja u razgovoru nekoliko desetina studenata beogradskog Univerziteta (među njima i ondašnji predsednici provladine i opozicione univerzitetske studentske organizacije A. Nikačević i D. Đilas, vođi opozicionih organizacija na fakultetima i u studentskim domovima i još nekolicina nas bez funkcija) sa Slobodanom Miloševićem, u prostorijama Rektorata 19. 3. 1991. godine (ovde).
Kao vrhunski majstor komunikacije, Milošević je iskoristio ovaj sastanak da znalački otupi oštricu studentskog nezadovoljstva, pa je protest ubrzo završen (moguće i iz razloga koji su potpisniku ovih redova ostali nepoznati do danas).
Sadašnja formulacija studentskih zahteva je vrlo uspelo izvedena i zbog toga što ostavlja protestantima veliki manevarski prostor. Naime, u konkretizaciji prvog studentskog zahteva – objavljivanja kompletne dokumentacije rekonstrukcije železničke stanice – pominje se i „jasno utvrđivanje odgovornosti“ za novosadsku nesreću (ovde).
To bi moglo da znači, kako se već sada tumači u stručnoj javnosti (ovde), da se ovaj zahtev neće smatrati ispunjenim dok nadležno tužilaštvo ne pokrene istragu, ne samo za krivično delo protiv opšte sigurnosti, što je već učinjeno (ovde), nego i za neko od koruptivnih krivičnih dela, što se do sada nije dogodilo.
Time što je glavni adresat njihovih zahteva tužilaštvo, organizacija studentskog protesta izbegava kontakt sa nenadležnim Vučićem
Ostaje otvoreno pitanje, da li bi takav zahtev prema tužilaštvu bio u skladu sa zabranom neprimerenog uticaja na tužilaštvo iz čl. 6. Zakona o javnom tužilaštvu? Pri čemu valja biti svestan političke činjenice da normativne zabrane koje štite nezavisnost tužilaštva i sudstva u revolucionarnim vremenima postaju fluidne u meri u kojoj državni aparat gubi svoj autoritet.
U svakom slučaju tako protumačen studentski zahtev, s obzirom na poslovičnu sporost našeg tužilaštva, koje u ovakvim predmetima po pravilu čeka odobrenje „odozgo“, otvara vremenski prostor za nastavak studentskog protesta.
Ukoliko bi prvi studentski zahtev pri konkretizaciji bio nadalje kreativnim tumačenjem toliko proširen da podrazumeva i donošenje pravosnažnih ili makar prvostepenih presuda za novosadasku nesreću, a s obzirom na uobičajenu praksu da krivični sudski postupci protiv velikog broja optuženih (do sada je istraga obuhvatila 13 lica, ovde) za ista ili slična krivična dela traju više godina, stvorila bi se politička mogućnost za neki oblik permanentnog protesta.
Devet saveta
„Permanentna revolucija“, kako ju je nazivao Trocki, ne može, naravno, biti interes nikoga ko želi bolje uređenu i snažnu državu, a to znači ni interes studenata. I upravo kreativna tumačenja u javnosti studentskih zahteva, koji jesu, politički gledano, dobro izabrani, jer pružaju zaštitu studentskom pokretu od manipulacija vlasti, otvaraju pitanje otpornosti ovog pokreta na manipulacije od strane drugih političkih aktera.
Pritom se odmah mora reći da bi se manipulacija mogla pre svega sastojati u tome da politički akteri iskoriste protestnu energiju studenata za pritisak na vlast i popravljanje svojih političkih pozicija (što je politički legitimno), a da studenti na kraju svega ne dobiju garancije, u vidu pojedinih mera, da će tužilaštvo i sudstvo biti u budućnosti samostalnije, a borba protiv korupcije sveobuhvatna i efikasna.
S tim u vezi, u obraćanju studentima kragujevačkog Univerziteta skrenuo sam im pažnju na sledeće činjenice:
1. Time što su svojim blokadama i protestima izazvali najozbiljniju krizu Vučićevog režima, studenti su nesumnjivo ušli u polje političkog, u kome se vodi borba za vlast i s njom borba za političko-ideološki narativ.
2. Studenti su ušli u političko polje, ali u konačnici nisu i ne mogu biti politički akteri.
3. Politički akteri su stranke, ali ne samo one, nego i različite interesne društvene grupe povezane sa domaćim i inostranim biznisom i inostranim centrima moći, nevladine organizacije, strukovni klanovi i dr., svi oni koji mogu presudno oblikovati politiku i kadrovsku strukturu sistema vlasti i direktno ili indirektno participirati u njemu.
4. Studenti su u političkom polju generatori i nosioci protestne „energije“ i ništa više od toga, jer ne raspolažu realnom moći da bi mogli da utiču na formiranje vlasti; stoga su politički opasni zavodljivi utopistički predlozi o učešću studentskih „plenuma“ u formiranju tzv. prelazne vlade, jer studenti ne raspolažu nikakvom realnom moći, pa bi njihovo učešće služilo samo kao „maskirovka“ za ulazak „na mala vrata“ u sistem vlasti zastupnika onih političkih stavova koji ne uživaju relevantnu podršku srpskog biračkog tela.
5. Interes postojećih političkih aktera jeste personalna promena u okviru postojećeg sistema, ali ne i ukidanje tog (polu)kolonijalnog sistema, jer su ovi akteri ili tačnije njihova politička, ekonomska i svaka druga moć, produkt takvog sistema.
6. Pošto je postojeći (polu)kolonijalni politički, bezbedonosni, pravosudni, privredni i obrazovni sistem glavni generator korupcije, partokratije, sveopšteg javašluka i urušavanja sistema vrednosti, najdublji interes studenta je da njihov protest inicira postupnu promenu takvog sistema, a ne da energija njihovog protesta bude isključivo protraćena na personalnu promenu u sistemu vlasti.
7. Kao umeće upravljanja državom, politika je isključivo racionalna delatnost. Nasuprot tome, različiti politički akteri ovih dana očigledno planski ispunjavaju političko polje emocijama, što kod građana, samim tim i studenata, smanjuje mogućnost racionalnog izbora i pravilnog poimanja ličnog, grupnog i nacionalnog interesa, a društvo uvlači u neželjenu spiralu nasilja; povođenje za emocijama pomera fokus javnosti, samim tim i studenata, sa promene sistema na personalnu promenu u sistemu vlasti.
8. Da bi studenti izbegli situaciju u kojoj će biti pasivni davaoci protestne energije postojećim političkim akterima i da umesto toga pokušaju da iniciraju postupnu promenu (polu)kolonijalnog sistema, morali bi da kandiduju nove zahteve kojima bi se tražila konkretna promena pojedinih iz studentskog, ali i državno-nacionalnog ugla, najprioritetnijih segmenata postojećeg sistema; iako bi takvi zahtevi bili na fonu onog što je sadržano i u prvobitnim zahtevima studentskog protesta – uopšteno rečeno uspostavljanje pravne države, novim konkretnim antikolonijalnim zatevima studenti bi morali toliko podići lestvicu političke prihvatljivosti i rizika, da ih postojeći politički akteri, koje je produkovao (polu)kolonijalni sistem, ne bi više mogli pratiti i parazitski isisavati protestnu energiju studenata.
9. Takvo podizanje političkog uloga i rizika od strane studentskog protesta moglo bi dovesti do pojave novih političkih aktera, koji u programskom smislu ne bi pripadali postojećem kolonijalnom sistemu.
Da bi došli do takvih novih zahteva, studenti moraju najpre da definišu svoje najvažnije interese, koji bi istovremeno odgovarali interesima najvećeg dela srpskog društva. S tim u vezi, studentima sam ukazao da je njihov osnovni interes da im nakon završenog fakulteta, pri zapošljavanju i napredovanju u struci, ne budu konkurenti „kolege“ sa sumnjivo stečenim diplomama.
To nije samo njihov interes, već i interes celokupne nacije, jer funkcionisanje pravosudnog, zdravstvenog, bezbedonosnog i svakog drugog sistema u državi najpre zavisi od kvaliteta kadrova koje produkuje obrazovni sistema, pa onda od svega drugog.
Okupacija tužilaštva
Pošto je u publici bilo najviše budućih pravnika, rekao sam im da kvalitet pravosudnog sistema pre svega zavisi od kvaliteta pravničkog obrazovanja, a ono je potkopano hiperprodukcijom sumnjivih diploma sa većine privatnih pravnih fakulteta i spuštanjem kriterijuma na državnim pravnim fakultetima, kao i sudski neokončanim aferama, kakva je i afera „Indeks“.
Nije tajna da se sudovi i tužilaštva ubrzano pune „kadrovima“ sa najsumnjivijih privatnih pravnih fakulteta, a da najbolji svršeni pravnici sa državnih fakulteta listom odlaze u advokaturu. Davanje novih ovlašćenja tužilaštvu sačinjenom od takvih kadrova, kao što se predlaže u merama ProGlasa (ovde), kao i dalje jačanje nezavisnosti (=moći) stručno i moralno uveliko posrnulog sudstva, samo bi dodatno povećali nesigurnost građana i doprineli daljoj desuverenizaciji države (ilustrativno je učešće rumunske tužiteljke Laure Koveši u borbi protiv zaobilaženja sankcija uvedenih Rusiji, ovde).
Bez prethodne sturčne i moralne obnove sudstva i tužilaštva, garanicije nezavisnosti mogu lako da se izvrgnu u garancije samovolje i arbitrarnosti, što je posebno rizično u sadašnjem unutrašnjem i spoljnopolitičkom kontekstu. A stručne i moralne obnove sudske grane vlasti ne može biti bez obnove pravničkog obrazovanja.
Imajući ovo u vidu, predložio sam studentima da istaknu nove zahteve u kojima će tražiti vanrednu inspekcijsku kontrolu rada svih fakulteta, naročito privatnih, proveru diploma svih zaposlenih u javnom sektoru i donošenje zakona o rezervisanim zanimanjima, na osnovu kog bi država kao poslodavac imala pravo da u državnim organima, organima lokalnih samouprava, javnim preduzećima i ustanovama, sudstvu i tužilaštvu, zapošljava samo studente koji su završili državne fakultete (ovakav zahtev se apsolutno ne kosi sa ustavnim načelom jednakosti svojina).
Imajući u vidu stanje na pravnim fakultetima, gde je omogućeno svršenim studentima privatnih pravnih fakulteta, ali i drugih društveno-humanističkih fakulteta, da upišu master studije i tako se domognu diplome pravnika, predložio sam im da zahtevaju od fakulteta da izmene propise koji to omogućavaju, a koji, pod opravdanje sticanja prihoda od strane fakulteta, degradiraju pravničku profesiju.
Ukazao sam studentima da bi primena ovih mera obezbedila minimalne preduslove za otpočinjanje efikasnije borbe protiv korupcije, te za postupni preobražaj jednog partokratskog sistema u meritokratski. A ono što je u sadašnjoj situaciji najvažnije, isticanje takvih zahteva ne samo da bi otvorilo put za promenu sistema, a ne samo ljudi (u čemu su istovetni interesi studenata i nestranačke patriotske inteligencije), nego bi od studentskog protesta udaljilo one političke aktere koji bi da parazitiraju na njemu, ali kojima je u interesu isključivo personalna, a ne sistemska promena.
Sloboda spolja i unutra
Istovremeno, realizacija takvih novih zahteva se mora tražiti od oslabljenog Vučićevog režima, ali bi se na njih već sada morale obavezati i opozicione stranke ukoliko žele podršku studenata.
Na kraju predavanja skrenuo sam pažnju okupljenim studentima kragujevačkog Univerziteta na činjenicu koju moji studenti dobro znaju, jer im na nju stalno ukazujem tokom predavanja: ma šta govorili pobornici prirodnih prava, ličnih i političkih prava i sloboda nema bez suverene države.
Pritom je sloboda, kako je to govorio Dušan Bataković, bila centralna ideja Srpstva. Posmatrano iz tog ugla studentsko nemirenje sa urušavanjem državnih institucija, koje su garancija naše lične i nacionalne slobode, jeste krupan dokaz da ideja slobode, koja je proterana iz mnogih savremenih evropskih država, još uvek itekako živa u narodu kneza Lazara, Karađorđa, Njegoša i Gavrila Principa.
Zatočnik (po Vuku je zatočnik onaj koji je sav obuzet jednom misijom i svetim zadatkom) ideje slobode našeg vremena i u našem rodu – Emir Kusturica, jednom je prilikom rekao, da se kao narod prepoznajemo kroz odredbu člana 118. Sretnjskog ustava: „Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati” (ovde).
Do juče obespravljena raja došla je u situaciju da može drugom roblju da daruje slobodu, zahvaljujući Krađorđevoj hrabrosti i beskompromisnosti, Miloševoj upornosti i veštini, ali i ruskom međunarodnom zalaganju za srpsku stvar. Novovekovna obnova srpske državnosti bila je rezultanta delovanja sva tri faktora. Ove se činjenice valja naročito podsetiti u vremenima revolucionarnog vrenja, kada se čini da je žeđ za slobodom dovoljna da bi se podigla urušena država.
Nosioci ideje spoljne i unutrašnje slobode, a druge ne može biti bez prve, kao što se vidi i iz Sretenjskog ustava, imali su uvek pregršt neprijatelja
Pritom se valja uvek podsetiti da od Sretenjskog ustavotvornog pokušaja u daljoj borbi za izgradnju države neprijatelji nam nisu više bili Turci, nego mi sami, odnosno naša uboga pravna svest iskvarena u doba kada Srbin, kako veli Andrić, „nije smeo pravo da govori zbog age, a ni krivo zbog Boga“.
U vremenima revolucionarnog vrenja, Srbi, dominantno dinarskog violentnog soja sklonog snažnoj uobrazilji i prekim rešenjima, po pravilu zaborave na značaj pravne svesti, bez koje ne može biti ni snažnih pravnih ustanova. Jer, ako nemaju odraza u svesti ljudi, zakonske garancije ne vrede mnogo. Za razliku od borbe za političku slobodu, borba za podizanje pravne svesti, kao i borba za popravljanje državnih ustanova, nije posao od par dana ili meseci.
Nosioci ideje spoljne i unutrašnje slobode, a druge ne može biti bez prve, kao što se vidi i iz Sretenjskog ustava, imali su uvek pregršt neprijatelja različitih fela, ali je Bog uredio da vukovi ne mogu brojem nadvladati ovce. Rukovođeni primerom svojih herojskih predaka, a danas usmeravani Kusturičinim obrazcem slobode, studenti nemaju razloga da se plaše vukova.
Ali im nije naodmet da prepoznaju one u jagnjećoj koži, koji bi pod studentskom firmom hteli da se domognu nekakve prelazne vlade stručnjaka (ovde, ovde, ovde), koja bi strancima poslužila kao garant da će pri transferu vlasti ostati sačuvane sve tekovine (polu)kolonijalnog sistema koji su instalirali.
