Hatišerif iz 1830. ili Drugi hatišerif, predstavljao je akt koji je 1830. izdao turski sultan Mahmud II, a svečano je objavljen na Tašmajdanu 11. decembra 1830. Tim hatišerifom nastalim zahvaljujući ruskoj podršci Srbija je postala autonomna kneževina. Hatišerif je pratio sultanov berat. Po njemu je knez Miloš Obrenović postao nasledni knez.
Tursko odugovlačenje sa obavezama
Turska je bila obavezna da sprovede Prvi hatišerif. Ali po starom običaju pribegla je odugovlačenju i zatezanju. Nakon dosta odugovlačenja i zatezanja Portin komesar Ćešaf-efendija je konačno 1. februara 1830. krenuo iz Carigrada zajedno sa Đorđem Protićem i Avramom Petronijevićem. Komesar je trebao da obeleži granice Srbiji otrgnutih područja sa ciljem da se to vrati Srbiji. Pored toga Turci su trebali da se isele iz Srbije, sem iz granizona.
Iako su Turci odlagali svoje obaveze ipak su mnogi Turci podstaknuti od Srba počeli da prodaju svoja imanja i da se iseljavaju. Dok su se jagodinski Turci iselili, beogradski su očekivali da se cela stvar odgodi i izigra kao što se dotad standardno radilo. Turke je naročito ljutilo kad su Srbi odmah nakon donošenja Prvog hatišerifa pored crkava počeli da dižu zvonare i da zvone, što im do tada nije bilo dopušteno u gradovima. Turci u Beogradu i Šapcu pretili su i nasiljem, ali smirili su se nakon dobijenih instrukcija. Zvona u Beogradu zazvonila su za vreme kneza Miloša prvi put 28. februara 1830.
Dolazak Portinog komesara
Kada je Portin komesar stigao u Srbiju sastao se sa knezom Milošem i pokušao je da izvrdava, ali nakon Miloševog energičnog govora potvrdio je da ima najopširnije uputstva. Komesar nije veziru donio nikakvu definitivnu poruku o iseljenju Turaka, upravo onako kako su se Turci nadali. Kada je knez Miloš za to saznao preko Avrama Petronijevića je poručio uglednijim Turcima da navodno vezir i komesar nameravaju da zarade od prodaje njihovih imanja, pa da je bolje da direktno prodaju imanja Srbima. Na taj način posejao je sumnju među Turcima da komesar i vezir zapravo zadržavaju prodaju imanja, sa ciljem da sami zarade na toj operaciji.
Komesar nije pokazivao nikakvu nameru da se sprovede Prvi hatišerif, a pogotovo nije nameravao da iseli Turke ili da vrati Srbiji otrgnute deleove. Dve mešovite tursko-srpske komisije su trebale da obiđu granicu, ali jedna komisija je stala pod izgovorom pobune Arnauta, a drugu komisiju je jedno vreme zatvorio Mahmut paša Vidajić i pustio ih dobivši od komesara obećanje da se granica neće pregledati.
Nakon tako izražene političke poruke komesara i vezira počeli su da se vraćaju Turci, koji su ranije prodali svoja imanja.11) Komesar je kasnije u razgovoru sa Miloševim izaslanicima Aleksom Simićem i Markom Đorđevićem tvrdio marta 1830. da nema nikakva uputstva o iseljenju Turaka.
Davidovićev projekt hatišerifa
Pošto se sa komesarom nije ništa moglo postići knez Miloš je aprila 1830. tražio od srpske delegacije da od ruskog poslanika Ribopjera traže da se zauzme za ispunjenje hatišerifa.13) Ribopjer je Dimitriju Davidoviću i Lazaru Todoroviću poručio da treba biti strpljiv, da sačekaju rešenje grčkog pitanja i da pripreme predlog hatišerifa.
Dimitrije Davidović je još 11. februara 1830. izradio memoar o srpskom pitanju, a taj memoar predao je Pibopjeru 13. februara. Ribopjer je na taj memoar sastavio odgovor 30. marta i ta dva dokumenta bila su osnov za Davidovićev projekt hatišerifa. Davidovićev projekt hatišerifa nakon malog usklađivanja rusko poslanstvo je 13. maja predalo Porti.
U Davidovićem projektu hatišerifa bile su sledeće tačke:
- sloboda vere
- nasledno kneževsko dostojanstvo u porodici Miloša Obrenovića
- nezavisna unutrašnja uprava
- vraćanje otrgnutih predela
- skup svih dažbina u jednu
- iseljenje Turaka iz Srbije sem iz gradskih posada
- sloboda trgovine
- da Srbi imaju deputaciju u Carigradu.
Za Portu najteže tačke su bile vraćanje otrgnutih nahija i nasledni položaj kneza.19) Ribopjer je tek nakon predaje predloga hatišerifa primio primedbe svoje vlade.
Savet kao sporno pitanje za kneza
Ribopjer je u projekt hatišerifa unio ograničenje kneževe vlasti Savetom sa doživotnim članovima. To je uneo znajući da je to opšte raspoloženje ruske vlade. Po tom projektu knez vlada dogovorno sa Savetom iz nahijskih starešina. Savetnici su doživotni i knez ih ne može smenjivati. Knez Miloš je bio ljut zbog Saveta sa takvim ovlastima, pa je tražio da on bira Savet, ali njegove primedbe su stigle tek kad je projekt hatišerifa bio predan Porti.
Pored toga tražio je da Višegrad uđe u granice Srbije. Pošto Ribopjer nije uvažio kneževe primedbe, on je odlučio da u Petrograd pošalje Avrama Petronijevića i Cvetka Rajovića.
Konferencije o srpskom pitanju
Prva konferencija o srpskom pitanju između Ribopjera i turskih ministara bila je zakazana u Carigradu 27. juna 1830.
Dimitrije Davidović je pomagao Ribopjeru na toj konferencije dok su turski ministri pkušavali da izvrdavaju obaveze ili da lažno prikazuju podatke. Na konferenciju je pozivao i Lazara Todorovića, Savu Ljotića i Jovana Antića. Pošto je turski ministar uporno poricao da se Srbiji mora nešto vratiti Ribopjer je zapretio da će izvestiti ruskog cara. Turci su onda tražili odgodu dok se ne vrati njihov komesar iz Srbije. Druga konferencija održana je 10. jula, ali Turci su ponovo ostali pri svome, izgovarajući se nedolaskom komesara iz Srbije.
Turci su onda počeli da dokazuju da Srbi navodno traže više nego što im pripada, pa je Davidović morao da sastavi memoar o granicama, koji je 15. jula predan Porti. Porta je onda 17. jula 1830. predala Ribopjeru svoj projekat hatišerifa. Ribopjer je onda sastavio novi projekt ruskog hatišerifa, kao odgovor na turski projekt. Ni na trećoj konferenciji Porta se nije slagala sa vraćanjem otrgnutih nahija. Pošto je Porta bila pritisnuta od ruskog poslanika naredila je da se pokuša poverljivim razgovorom sa Knezom Milošem i da mu se nudi nasledno kneževo dostojanstvo, a da on odustane od nekih zahteva o granicama. Miloš nije odustajao.
Proglašenje Drugog hatišerifa
Nakon mnogo konferencija i ruske nepopustljivosti sultan je potpisao hatišerif 8/20. oktobra 1830. Portin komesar sa hatišerifom sreo se 17. novembra sa knezom Milošem u Jagodini. U Beograd komesar je stigao 21. novembra. Knez Miloš je za dan proglasa hatišerifa i berata odredio 30. novembar/11. decembar dan Svetog Prvozvanog Andriju, kada je Karađorđe oslobodio Beograd 1806. godine.
Hatišerif je svečano 11. decembra 1830. divan-efendija pročitao veziru, a berat knezu Milošu. Čitanje hatišerifa obavljeno je na Tašmajdanu, kraj današnje crkve svetog Marka. Hatišerif i berat na srpskom jeziku pročitao je najgrlatiji pisar Lazar Zuban 12. decembra 1830.
Odredbe hatišerifa
Prema hatišerifu Srbija je sastavni deo Osmanskog carstva. Srbiji se trebaju vratiti svi otrgnuti predeli, nakon što tursko-ruska komisija izvidi pravo stanje. Od turskih utvrđenja ostaje samo šest (Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo, Užice i Soko), a ostala se trebaju razoriti.
Turcima i svim muslimanima zabranjuje se da žive u Kneževini, sa izuzetkom garnizona.
Srbima je priznata sloboda vere i imaju pravo da biraju mitropolite i episkope, koje onda postavlja carigradski patrijarh.
Miloš Obrenović je potvrđen kao srpski knez sa naslednim pravom, koje je pobliže opisano posebnim beratom. U slučaju da se uprazni presto ili izumre dinastija Porta zadržava pravo da imenuje novog kneza.
Uprava Srbije poverena je knezu i Savetu. Knez bi bio zakonodavna vlast, a sa Savetom bi delio izvršnu vlast. Članovi Saveta su doživotni i mogu da se razreše samo u slučaju teške krivice protiv Porte ili zakona. Nije navedeno kako će se birati savetnici, pa se pretpostavlja da je to pravo onda prepušteno knezu. Pravosuđe je postalo unutrašnja srpska stvar. Knez je imao pravo da drži vojsku zbog održanja poretka.
Srbima se garantuje sloboda trgovine u celom Osmanskom carstvu.
Srbi imaju pravo da drže u Carigradu diplomatskog predstavnika (kapućehaju).
Pitanje dažbina nije uobličeno do kraja jer otrgnuti krajevi nisu još bili vraćeni.Ipak usvojen je princip odsečnog poreza, u koji su ulazili svi dotadašnji razni harači i danci.
Turci su svoje kuće i nekretnine trebali za godinu dana prodati po pravičnoj ceni, a na osnovu procene komisije. U slučaju da ne prodaju prihodi sa njihovih imanja isplaćuju se vlasnicima.
Srbi su dobili pravo da naplaćuju carine na svu robu, sem one za Carigrad
