Хатишериф из 1830. или Други хатишериф, представљао је акт који је 1830. издао турски султан Махмуд II, а свечано је објављен на Ташмајдану 11. децембра 1830. Тим хатишерифом насталим захваљујући руској подршци Србија је постала аутономна кнежевина. Хатишериф је пратио султанов берат. По њему је кнез Милош Обреновић постао наследни кнез.
Турско одуговлачење са обавезама
Турска је била обавезна да спроведе Први хатишериф. Али по старом обичају прибегла је одуговлачењу и затезању. Након доста одуговлачења и затезања Портин комесар Ћешаф-ефендија је коначно 1. фебруара 1830. кренуо из Цариграда заједно са Ђорђем Протићем и Аврамом Петронијевићем. Комесар је требао да обележи границе Србији отргнутих подручја са циљем да се то врати Србији. Поред тога Турци су требали да се иселе из Србије, сем из гранизона.
Иако су Турци одлагали своје обавезе ипак су многи Турци подстакнути од Срба почели да продају своја имања и да се исељавају. Док су се јагодински Турци иселили, београдски су очекивали да се цела ствар одгоди и изигра као што се дотад стандардно радило. Турке је нарочито љутило кад су Срби одмах након доношења Првог хатишерифа поред цркава почели да дижу звонаре и да звоне, што им до тада није било допуштено у градовима. Турци у Београду и Шапцу претили су и насиљем, али смирили су се након добијених инструкција. Звона у Београду зазвонила су за време кнеза Милоша први пут 28. фебруара 1830.
Долазак Портиног комесара
Када је Портин комесар стигао у Србију састао се са кнезом Милошем и покушао је да изврдава, али након Милошевог енергичног говора потврдио је да има најопширније упутства. Комесар није везиру донио никакву дефинитивну поруку о исељењу Турака, управо онако како су се Турци надали. Када је кнез Милош за то сазнао преко Аврама Петронијевића је поручио угледнијим Турцима да наводно везир и комесар намеравају да зараде од продаје њихових имања, па да је боље да директно продају имања Србима. На тај начин посејао је сумњу међу Турцима да комесар и везир заправо задржавају продају имања, са циљем да сами зараде на тој операцији.
Комесар није показивао никакву намеру да се спроведе Први хатишериф, а поготово није намеравао да исели Турке или да врати Србији отргнуте делеове. Две мешовите турско-српске комисије су требале да обиђу границу, али једна комисија је стала под изговором побуне Арнаута, а другу комисију је једно време затворио Махмут паша Видајић и пустио их добивши од комесара обећање да се граница неће прегледати.
Након тако изражене политичке поруке комесара и везира почели су да се враћају Турци, који су раније продали своја имања.11) Комесар је касније у разговору са Милошевим изасланицима Алексом Симићем и Марком Ђорђевићем тврдио марта 1830. да нема никаква упутства о исељењу Турака.
Давидовићев пројект хатишерифа
Пошто се са комесаром није ништа могло постићи кнез Милош је априла 1830. тражио од српске делегације да од руског посланика Рибопјера траже да се заузме за испуњење хатишерифа.13) Рибопјер је Димитрију Давидовићу и Лазару Тодоровићу поручио да треба бити стрпљив, да сачекају решење грчког питања и да припреме предлог хатишерифа.
Димитрије Давидовић је још 11. фебруара 1830. израдио мемоар о српском питању, а тај мемоар предао је Пибопјеру 13. фебруара. Рибопјер је на тај мемоар саставио одговор 30. марта и та два документа била су основ за Давидовићев пројект хатишерифа. Давидовићев пројект хатишерифа након малог усклађивања руско посланство је 13. маја предало Порти.
У Давидовићем пројекту хатишерифа биле су следеће тачке:
- слобода вере
- наследно кнежевско достојанство у породици Милоша Обреновића
- независна унутрашња управа
- враћање отргнутих предела
- скуп свих дажбина у једну
- исељење Турака из Србије сем из градских посада
- слобода трговине
- да Срби имају депутацију у Цариграду.
За Порту најтеже тачке су биле враћање отргнутих нахија и наследни положај кнеза.19) Рибопјер је тек након предаје предлога хатишерифа примио примедбе своје владе.
Савет као спорно питање за кнеза
Рибопјер је у пројект хатишерифа унио ограничење кнежеве власти Саветом са доживотним члановима. То је унео знајући да је то опште расположење руске владе. По том пројекту кнез влада договорно са Саветом из нахијских старешина. Саветници су доживотни и кнез их не може смењивати. Кнез Милош је био љут због Савета са таквим овластима, па је тражио да он бира Савет, али његове примедбе су стигле тек кад је пројект хатишерифа био предан Порти.
Поред тога тражио је да Вишеград уђе у границе Србије. Пошто Рибопјер није уважио кнежеве примедбе, он је одлучио да у Петроград пошаље Аврама Петронијевића и Цветка Рајовића.
Конференције о српском питању
Прва конференција о српском питању између Рибопјера и турских министара била је заказана у Цариграду 27. јуна 1830.
Димитрије Давидовић је помагао Рибопјеру на тој конференције док су турски министри пкушавали да изврдавају обавезе или да лажно приказују податке. На конференцију је позивао и Лазара Тодоровића, Саву Љотића и Јована Антића. Пошто је турски министар упорно порицао да се Србији мора нешто вратити Рибопјер је запретио да ће известити руског цара. Турци су онда тражили одгоду док се не врати њихов комесар из Србије. Друга конференција одржана је 10. јула, али Турци су поново остали при своме, изговарајући се недоласком комесара из Србије.
Турци су онда почели да доказују да Срби наводно траже више него што им припада, па је Давидовић морао да састави мемоар о границама, који је 15. јула предан Порти. Порта је онда 17. јула 1830. предала Рибопјеру свој пројекат хатишерифа. Рибопјер је онда саставио нови пројект руског хатишерифа, као одговор на турски пројект. Ни на трећој конференцији Порта се није слагала са враћањем отргнутих нахија. Пошто је Порта била притиснута од руског посланика наредила је да се покуша поверљивим разговором са Кнезом Милошем и да му се нуди наследно кнежево достојанство, а да он одустане од неких захтева о границама. Милош није одустајао.
Проглашење Другог хатишерифа
Након много конференција и руске непопустљивости султан је потписао хатишериф 8/20. октобра 1830. Портин комесар са хатишерифом срео се 17. новембра са кнезом Милошем у Јагодини. У Београд комесар је стигао 21. новембра. Кнез Милош је за дан прогласа хатишерифа и берата одредио 30. новембар/11. децембар дан Светог Првозваног Андрију, када је Карађорђе ослободио Београд 1806. године.
Хатишериф је свечано 11. децембра 1830. диван-ефендија прочитао везиру, а берат кнезу Милошу. Читање хатишерифа обављено је на Ташмајдану, крај данашње цркве светог Марка. Хатишериф и берат на српском језику прочитао је најгрлатији писар Лазар Зубан 12. децембра 1830.
Одредбе хатишерифа
Према хатишерифу Србија је саставни део Османског царства. Србији се требају вратити сви отргнути предели, након што турско-руска комисија извиди право стање. Од турских утврђења остаје само шест (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице и Соко), а остала се требају разорити.
Турцима и свим муслиманима забрањује се да живе у Кнежевини, са изузетком гарнизона.
Србима је призната слобода вере и имају право да бирају митрополите и епископе, које онда поставља цариградски патријарх.
Милош Обреновић је потврђен као српски кнез са наследним правом, које је поближе описано посебним бератом. У случају да се упразни престо или изумре династија Порта задржава право да именује новог кнеза.
Управа Србије поверена је кнезу и Савету. Кнез би био законодавна власт, а са Саветом би делио извршну власт. Чланови Савета су доживотни и могу да се разреше само у случају тешке кривице против Порте или закона. Није наведено како ће се бирати саветници, па се претпоставља да је то право онда препуштено кнезу. Правосуђе је постало унутрашња српска ствар. Кнез је имао право да држи војску због одржања поретка.
Србима се гарантује слобода трговине у целом Османском царству.
Срби имају право да држе у Цариграду дипломатског представника (капућехају).
Питање дажбина није уобличено до краја јер отргнути крајеви нису још били враћени.Ипак усвојен је принцип одсечног пореза, у који су улазили сви дотадашњи разни харачи и данци.
Турци су своје куће и некретнине требали за годину дана продати по правичној цени, а на основу процене комисије. У случају да не продају приходи са њихових имања исплаћују се власницима.
Срби су добили право да наплаћују царине на сву робу, сем оне за Цариград
