Stefana Dušana Nemanjića arhiepiskop Danilo II je na državnom saboru u gradu Svrčin (u južnom delu Kosova) u 23. godini života krunisao za kralja Srbije. Ni jedan srpski kralj pre njega nije tako mlad došao na presto.
Dušan je rođen kao prvenac prestolonaslednika Stefana, sina vladajućeg kralja Milutina (1282-1321). Već 1314. Stefan je prognan u Carigrad zbog pobune protiv oca, te je i Dušan boravio u „carici svih gradova“, sve do 1321. godine.
Sedmogodišnji boravak u Konstantinopolju bio je vreme u kome je stekao divljenje prema tadašnjem megapolisu, divljenje koje će prerasti u opsesiju u vremenu kada bude vladao.
Rat protiv oca i dolazak na vlast
Iako je zvanično uverenje da je rođen 1308, sve više indicija govori da je Dušan bio mlađi i da je na svet došao 1312.
Naime, iako je mladi kralj postao kad je njegov otac postao kralj, 6. (19.) januara 1322, Dušan je ovaj epitet u pisanoj formi zavredio tek 1326. Kako su dečaci postajali punoletni u 14 godina, 1311-1312. se nudi kao godina njegovog rođenja.
Kako je Dušan svrgnuo sa vlasti svoga oca Milutina?
Kao što je Stefan Uroš Treći zaratio sa svojim ocem, Milutinom, tako je i Dušan došao u sukob sa svojim roditeljem. Kralj Stefan je čak napao svog sina koji je stolovao u Skadru, kao namesnik Zete.
Došlo je do izmirenja koje ipak, pokazalo se, nije razrešilo njihova trvenja. Da ne bi sledećeg puta (bude li ga) gore stradao, Dušan je uredio brz i tajni napad na Nerodimlje (kod današnjeg Uroševca na Kosovu) gde se nalazio njegov otac. Kralj je pokušao da pobegne, ali je uhvaćen u Petriču, potom zatvoren u Zvečan u kome je i umro.
Prvi znaci Dušanovog umeća ratovanja
Prve znake Dušanovog umeća, zbog kog je zavredio pridevak Silni, izvori datuju u 1329. godinu kada je na reci Limu „potukao bezbožne babune“, tj. vojsku iz Bosne. Ipak, najsjajniji individualni ratni napor ovog čoveka desio se 28. jula 1330. godine u bici kod Velbužda.
Dušan i njegovi pratioci su se ustremili na bugarskog cara Mihajla Šišmana, ubili ga i slomili neprijatelja, čime je Srbija umesto propasti postala najmoćnija zemlja na Balkanu. Pobednik, kralj Stefan nije hteo da anektira Bugarsku, te je vlastela isturila Dušana, željna novih teritorija.
Prve godine stolovanja i ekspanzija na jug
Postavši kralj 1331, Dušan je gotovo ceo svoj preostali život posvetio osvajanjima južnih oblasti i snu da zauzme Carigrad kako bi izgradio novo-staro, srpsko-romejsko carstvo. Prvi veći pohod usmerio je u Makedoniju i uspeo da zauzme dolinu Strume, ali i Prilep i Ohrid.
Pomoć mu je davao Sirgijan, vojskovođa Romeja i čovek sa poznanstvima koja su mogla da olakšaju osvajanja. Međutim, Sirgijana su Grci ubili i sprečili pad Soluna. Da bi se odbranio od Mađara, Dušan je sklopio mir sa Andronikom Trećim koji je poštovao do smrti romejskog cara, 1341. godine.
Saradnja sa Jovanom Kantakuzinom
Druga faza sukoba sa Vizantijom obeležena je saradnjom sa Jovanom Kantakuzinom, pretendentom na presto, protivnikom maloletnog cara Jovana Petog.
Dvogodišnje „prijateljstvo“ (1342-43) puklo je onog časa kada je Grk shvatio da je Dušan prevelika opasnost po Romejsku državu, ali i jer Nemanjić nije hteo da mu preda većinu (zajedničkih) osvajanja u Makedoniji.
Njihov razdor nije sprečio Dušana da nastavi pohode, tokom kojih je 1345. ostvario najveći uspeh u ratu sa Vizantijom, zauzeo je veliki grad Ser.
Proglašenje za cara
Osetivši da je u naponu snage, ali i shvativši da neće lako postati „vasilevs“ osvajanjem Carigrada, Dušan je odlučio da uzdigne svoju titulu, ali i prestiž Srbije proglašenjem za cara.
To je i uradio u Seru, na Božić, 25. decembra 1345. godine. Krunisanje je obavljeno u Skoplju, na Vaskrs, 16. aprila 1346. godine, jer je u međuvremenu trebalo da proglasi srpskog arhiepiskopa Joanikija za patrijarha.
Cara su mogli da krunišu samo papa ili patrijarh. Srbija ga nije imala, pa je Dušan našao treće rešenje.
Anatema od strane vaseljenskog patrijarha
Iako je imao podršku bugarskog patrijarha Siemona, ohridskog arhiepiskopa i svetogorskog monaštva (Sveta gora došla je pod srpsku zaštitu 1345.), dozvolu nije dao vaseljenski patrijarh koji je zato 1350. bacio anatemu (prokletstvo) na cara Dušana i Srbiju.
Kletva srpskog vladara nije sprečila da nastavi sa osvajanjima – iskoristio je kugu koja je prepolovila vojnu moć imperije u Epiru i Tesaliji i zauzeo te dve oblasti do 1348.
Poslednje petoleće – carigradski san u krhotinama
Da Carigrad zauzme nije mogao jer nije posedovao brodove, a Venecija nije htela da ih ustupi jer je mogla da nesmetano isisava novac iz nemoćne Vizantije. Sa Srbijom u naponu snage to bi teže išlo. Pride, tranzicije su vazda nesigurne, pa je čak i kratkoročan prekid trgovine za Veneciju bio neprihvatljiv.
Izglađeni odnosi sa Jovanom Petim prepoznaju se u Jovanoj povelji Hilandaru iz 1351, u kojoj on Dušanu priznaje titulu cara, ali samo nad Srbima, ne i nad „Grcima, Arbanasima“ i pogotovo ne nad „Romanijom i grčkim čestima (oblastima)“.
„Preuzvišeni vasilevs Srba“
U njoj stoji „preuzvišeni vasilevs Srba i voljeni stric carstva mi kir Stefan“. U Srednjem veku, a kao nasleđe još od Stare ere, kada nekog vladara oslovite rečju „sine“, kažete mu da je ispod vas, rangom, moći, percepcijom. “
Brat“ je bio neko jednak vama, dok je „stric“ mogao da bude samo onaj prema kome se imalo visoko poštovanje i priznavalo opredeljeno prvenstvo.
Teskobu održavanja u grčkim oblastima Dušan je uvideo 1350., tokom pohoda na Bosnu koja je još od vremena Stefana Dečanskog otimala deo po deo Huma (danas Hercegovina), ali i da bi pomogao sestri Jeleni. Vojsku je povukao po stizanju vesti da grčki podanici planiraju predaju svojih gradova Kantakuzinu, sa kojim je Dušan bio na ratnoj nozi.
Saradnja sa Jovanom Petim
Srpski car započinje saradnju sa legitimnim vasilevsom Jovanom Petim, zbog čega se Kantakuzin još više udružuje sa Turcima Seldžucima, sa kojima je počeo saradnju još u vreme saveza sa Dušanom.
Tako dolazi do bitke kod Didimotike 1352. u kojoj Seldžuci pobeđuju koaliciju Srba, Bugara i vojske Jovana Petim (Bugari su se povukli u grad, pa je 4-7.000 Srba ostalo samo i stradalo).
Shvativši opasnost od Turaka od kojih je njegova vojska izgubila dva puta (premi put u manjoj bitci 1344., kod Stefanijane), Dušan je tragao za pomoći od pape.
Osim ljudstva za krstaški pohod na Osmanlije, Dušanu je saradnja sa rimskim biskupom trebala ne bi li se konačno ratosili Ugari koji su neprestano uznemiravali Srbiju sa severa, tražeći da ga ne uznemiravaju vojske katoličkih suseda (misleći pre svega na Lajoša Ugarskog).
Zašto je Dušan dobio unijaćenje?
Pretposlednji Nemanjić papi nije nudio prelazak u rimokatoličanstvo, već uniju. Dakle, Srbi bi zadržali svoju veru i crkvu, dok bi se papi priznalo prvenstvo među crkvenim očima u hrišćanstvu.
I dok je papski legat došao u Srbiju, sa severa su ponovo napali Mađari. Shvativši da papa nema moć da utiša Ugre ili to ne želi, a pride iziritiran nadmenim nastupom poslanika iz Rima, Dušan je odbio unijaćenje, pa je poduhvat protiv Turaka propao.
Uto je stigao 20. decembar 1355. godine i vladari nikad veće srpske države je iznenada preminuo. Iako jedna od teorija sumnja na trovanje, ono nije dokazano.
Prvobitno je bio sahranjen u crkvi manastira Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, u Prizrenu, u svojoj zadužbini, koju su Turci srušili i od čijeg su kamena navodno podigli džamiju.
Profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu dr Radoslav Grujić
je pronašao kosti cara Dušana, delom oštećene, a zatim sklonio i sačuvao. Njegov sinovac ih je predao antropologu Srboljubu Živanoviću, koji ih je potom prosledio patrijaršiji. 1965. godine su svečano prenete u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde se i danas nalaze, na počasnom mestu uz južni zid.
