Стефана Душана Немањића архиепископ Данило II је на државном сабору у граду Сврчин (у јужном делу Косова) у 23. години живота крунисао за краља Србије. Ни један српски краљ пре њега није тако млад дошао на престо.
Душан је рођен као првенац престолонаследника Стефана, сина владајућег краља Милутина (1282-1321). Већ 1314. Стефан је прогнан у Цариград због побуне против оца, те је и Душан боравио у „царици свих градова“, све до 1321. године.
Седмогодишњи боравак у Константинопољу био је време у коме је стекао дивљење према тадашњем мегаполису, дивљење које ће прерасти у опсесију у времену када буде владао.
Рат против оца и долазак на власт
Иако је званично уверење да је рођен 1308, све више индиција говори да је Душан био млађи и да је на свет дошао 1312.
Наиме, иако је млади краљ постао кад је његов отац постао краљ, 6. (19.) јануара 1322, Душан је овај епитет у писаној форми завредио тек 1326. Како су дечаци постајали пунолетни у 14 година, 1311-1312. се нуди као година његовог рођења.
Како је Душан свргнуо са власти свога оца Милутина?
Као што је Стефан Урош Трећи заратио са својим оцем, Милутином, тако је и Душан дошао у сукоб са својим родитељем. Краљ Стефан је чак напао свог сина који је столовао у Скадру, као намесник Зете.
Дошло је до измирења које ипак, показало се, није разрешило њихова трвења. Да не би следећег пута (буде ли га) горе страдао, Душан је уредио брз и тајни напад на Неродимље (код данашњег Урошевца на Косову) где се налазио његов отац. Краљ је покушао да побегне, али је ухваћен у Петричу, потом затворен у Звечан у коме је и умро.
Први знаци Душановог умећа ратовања
Прве знаке Душановог умећа, због ког је завредио придевак Силни, извори датују у 1329. годину када је на реци Лиму „потукао безбожне бабуне“, тј. војску из Босне. Ипак, најсјајнији индивидуални ратни напор овог човека десио се 28. јула 1330. године у бици код Велбужда.
Душан и његови пратиоци су се устремили на бугарског цара Михајла Шишмана, убили га и сломили непријатеља, чиме је Србија уместо пропасти постала најмоћнија земља на Балкану. Победник, краљ Стефан није хтео да анектира Бугарску, те је властела истурила Душана, жељна нових територија.
Прве године столовања и експанзија на југ
Поставши краљ 1331, Душан је готово цео свој преостали живот посветио освајањима јужних области и сну да заузме Цариград како би изградио ново-старо, српско-ромејско царство. Први већи поход усмерио је у Македонију и успео да заузме долину Струме, али и Прилеп и Охрид.
Помоћ му је давао Сиргијан, војсковођа Ромеја и човек са познанствима која су могла да олакшају освајања. Међутим, Сиргијана су Грци убили и спречили пад Солуна. Да би се одбранио од Мађара, Душан је склопио мир са Андроником Трећим који је поштовао до смрти ромејског цара, 1341. године.
Сарадња са Јованом Кантакузином
Друга фаза сукоба са Византијом обележена је сарадњом са Јованом Кантакузином, претендентом на престо, противником малолетног цара Јована Петог.
Двогодишње „пријатељство“ (1342-43) пукло је оног часа када је Грк схватио да је Душан превелика опасност по Ромејску државу, али и јер Немањић није хтео да му преда већину (заједничких) освајања у Македонији.
Њихов раздор није спречио Душана да настави походе, током којих је 1345. остварио највећи успех у рату са Византијом, заузео је велики град Сер.
Проглашење за цара
Осетивши да је у напону снаге, али и схвативши да неће лако постати „василевс“ освајањем Цариграда, Душан је одлучио да уздигне своју титулу, али и престиж Србије проглашењем за цара.
То је и урадио у Серу, на Божић, 25. децембра 1345. године. Крунисање је обављено у Скопљу, на Васкрс, 16. априла 1346. године, јер је у међувремену требало да прогласи српског архиепископа Јоаникија за патријарха.
Цара су могли да крунишу само папа или патријарх. Србија га није имала, па је Душан нашао треће решење.
Анатема од стране васељенског патријарха
Иако је имао подршку бугарског патријарха Сиемона, охридског архиепископа и светогорског монаштва (Света гора дошла је под српску заштиту 1345.), дозволу није дао васељенски патријарх који је зато 1350. бацио анатему (проклетство) на цара Душана и Србију.
Клетва српског владара није спречила да настави са освајањима – искористио је кугу која је преполовила војну моћ империје у Епиру и Тесалији и заузео те две области до 1348.
Последње петолеће – цариградски сан у крхотинама
Да Цариград заузме није могао јер није поседовао бродове, а Венеција није хтела да их уступи јер је могла да несметано исисава новац из немоћне Византије. Са Србијом у напону снаге то би теже ишло. Приде, транзиције су вазда несигурне, па је чак и краткорочан прекид трговине за Венецију био неприхватљив.
Изглађени односи са Јованом Петим препознају се у Јованој повељи Хиландару из 1351, у којој он Душану признаје титулу цара, али само над Србима, не и над „Грцима, Арбанасима“ и поготово не над „Романијом и грчким честима (областима)“.
„Преузвишени василевс Срба“
У њој стоји „преузвишени василевс Срба и вољени стриц царства ми кир Стефан“. У Средњем веку, а као наслеђе још од Старе ере, када неког владара ословите речју „сине“, кажете му да је испод вас, рангом, моћи, перцепцијом. “
Брат“ је био неко једнак вама, док је „стриц“ могао да буде само онај према коме се имало високо поштовање и признавало опредељено првенство.
Тескобу одржавања у грчким областима Душан је увидео 1350., током похода на Босну која је још од времена Стефана Дечанског отимала део по део Хума (данас Херцеговина), али и да би помогао сестри Јелени. Војску је повукао по стизању вести да грчки поданици планирају предају својих градова Кантакузину, са којим је Душан био на ратној нози.
Сарадња са Јованом Петим
Српски цар започиње сарадњу са легитимним василевсом Јованом Петим, због чега се Кантакузин још више удружује са Турцима Селџуцима, са којима је почео сарадњу још у време савеза са Душаном.
Тако долази до битке код Дидимотике 1352. у којој Селџуци побеђују коалицију Срба, Бугара и војске Јована Петим (Бугари су се повукли у град, па је 4-7.000 Срба остало само и страдало).
Схвативши опасност од Турака од којих је његова војска изгубила два пута (преми пут у мањој битци 1344., код Стефанијане), Душан је трагао за помоћи од папе.
Осим људства за крсташки поход на Османлије, Душану је сарадња са римским бискупом требала не би ли се коначно ратосили Угари који су непрестано узнемиравали Србију са севера, тражећи да га не узнемиравају војске католичких суседа (мислећи пре свега на Лајоша Угарског).
Зашто је Душан добио унијаћење?
Претпоследњи Немањић папи није нудио прелазак у римокатоличанство, већ унију. Дакле, Срби би задржали своју веру и цркву, док би се папи признало првенство међу црквеним очима у хришћанству.
И док је папски легат дошао у Србију, са севера су поново напали Мађари. Схвативши да папа нема моћ да утиша Угре или то не жели, а приде изиритиран надменим наступом посланика из Рима, Душан је одбио унијаћење, па је подухват против Турака пропао.
Уто је стигао 20. децембар 1355. године и владари никад веће српске државе је изненада преминуо. Иако једна од теорија сумња на тровање, оно није доказано.
Првобитно је био сахрањен у цркви манастира Светих Архангела Михаила и Гаврила, у Призрену, у својој задужбини, коју су Турци срушили и од чијег су камена наводно подигли џамију.
Професор Богословског факултета у Београду др Радослав Грујић
је пронашао кости цара Душана, делом оштећене, а затим склонио и сачувао. Његов синовац их је предао антропологу Србољубу Живановићу, који их је потом проследио патријаршији. 1965. године су свечано пренете у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где се и данас налазе, на почасном месту уз јужни зид.
