Gospod je vrlo blizu nas i čeka da mu se obratimo. Kod svakoga od nas se, tokom dana, javljaju povodi za ljutnju, ogorčenost, uvređenost, razdražljivost. A, molitva je najprostije i najpouzdanije sredstvo da bi se sačuvao duševni mir u svakodnevnim teškoćama i iskušenjima.
Prebivajući u svetu, čovek ponekad zaboravlja jednu prostu stvar: da nam se apsolutno sve u ovom životu daruje od Boga. Kao što govori apostol, Gospodom “živimo, i krećemo se, i postojimo”. Naše zdravlje, sreća, uspeh ne zavise toliko od našeg truda koliko od Boga. Čak i blagostanje u zemlji ne zavisi toliko od truda političara koliko od Boga. Mir se čuva u većoj meri molitvom nego našim naporima. Ponekad molitva jednog svetog, čini se, tvori nemoguće. Ona isceljuje tamo gde se pokazuju nemoćnim napori mnogih lekara. Ona daruje pobedu tamo gde ljudski um vidi neizbežni poraz. Ona odvraća gnev Božiji od čitavih naroda i zemalja, menjajući čak i tok istorije. Molitva – to je velika sila, najveća na svetu.
Molitva Isusova je najživlje i najneposrednije obraćanje Bogu. Želi li Gospod da Mu se ljudi obraćaju, zovu Ga, mole Njegovu pomoć? Svakako, Gospod se tome raduje, i pri tome je nevažno da li se moli monah ili mirjanin. Na Svetoj gori čak pričaju ovakvu priču. Nekom mirjaninu se u snu javio anđeo i rekao: “Da bi ušao u Carstvo nebesko, ti treba da na Strašnom sudu prikupiš hiljadu zlatnika”. Čovek se zamislio: koja su mu sve dobra dela potrebna da bi prikupio toliku sumu? Rekao je anđelu: “Ja sam dobar otac”, i anđeo mu dade dva zlatnika. Zatim je čovek rekao: “Ja propovedam ljudima Reč Božiju”, i anđeo mu dade još dva zlatnika. “Ja tvorim dela milosrđa”, rekao je čovek i dobio još dva zlatnika. Tada se čovek ožalostio: “Šta da činim? Za ovolike napore dobio sam samo šest zlatnika!” Onda je počeo smireno da moli Gospoda: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!” I, odjednom, njegove ruke su bile zasute kišom zlatnika.
Gospod je vrlo blizu nas i čeka da mu se obratimo. Kod svakoga od nas se, tokom dana, javljaju povodi za ljutnju, ogorčenost, uvređenost, razdražljivost. A, molitva je najprostije i najpouzdanije sredstvo da bi se sačuvao duševni mir u svakodnevnim teškoćama i iskušenjima. Povod za Molitvu Isusovu može biti sve: npr. žena se sekira za svoju decu, za svoga muža. Jedno je na putu, drugo se razbolelo, treće se povredilo – povoda za brigu kod majke i žene je uvek mnogo. Upravo ovo i jeste vreme kada se treba obratiti Bogu molitvom: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas grešne”. Tako ona predaje svoje najrođenije u ruke Boga, Koji ljubi. I, time njima i sebi pomaže bolje od bilo kog drugog načina.
Uopšte, molitva može osveštati sav čovekov život. Starac Pajsije je savetovao mirjanima koji su mu došli: “osveštavajte vaš život. Kada domaćica, zanimajući se kućnim poslovima, tvori molitvu, sve se osveštava: ne samo hrana, nego se takođe osvećuju i oni koji je jedu”. U domu u kome živi molitva, sav život dolazi u harmoniju, tamo caruje mir, radost, ljubav. Tamo sasvim drugačije gledaju na život, tj. u svemu vide Božiju ljubav, i čak i teškoće prihvataju bodrim duhom i sa nadom. … Naglašavam da imamo u vidu upravo prizivanje Gospoda u Molitvi Isusovoj tokom dana. A, savršavanje pravila na brojanici, naročito noću, može se samo po blagoslovu i radi toga je neophodno duhovno rukovodstvo.
Prepodobnog Pahomija, koji se, kao što je poznato, udostojio od Boga mnogih čudesnih viđenja, jednom su pitali: “Avo, reci nam: koje je najveće čudo koje si video?” Učenici su očekivali da će im on ispričati o nekom uzvišenom otkrivenju, o javljanju anđela ili o nečemu sličnom. No, ava je odgovorio: “Želite da čujete o čudu? Dobro, reći ću vam. Najdivnije čudo je čovek čist i ispunjen vrlinom. I, ne pitajte me za čudo koje bi bilo veće od ovoga”. I meni se, takođe, čini da je najveće i najdivnije čudo na zemlji – čovek koji teži životu u Bogu, naročito kada se čovek Boga radi odriče od sveta i dolazi u manastir. I još: uvek doživljavaš kao novo čudo kada se čovek na tvoje oči menja, kada on, iz ljubavi prema Hristu, nadvladava sve slabosti i strasti.
Uopšte, svaki čovek je najveće čudo Božije. a, ako čovek istinski živi u Hristu, onda on doslovno postaje svetionik, koji osveštava i zagreva svetlošću Hristovom svakoga ko mu se približi. I, on može čak i da propoveda, zato što samim svojim životom on svedoči o Hristu. Drugi ljudi, gledajući u njega, uveravaju se u istinitost Pravoslavlja, i ovo deluje čak i silnije od bilo kakvih spoljašnjih čuda. Kao što govori jedan starac: “ne oduševljavaj se onima koji se približavaju mesecu, nego onima koji se približavaju Bogu”. I, zaista, ovo je najveće od svih dela koje čovek može savršiti na zemlji, ovo je istinsko čudo.
O duhovnom stanju savremenog društva, kako mi se čini, tačno je rekla jedna duboko verujuća žena, koju pominje u svojim pismima arhimandrit Sofronije (Saharov). On ovako prenosi njene reči: “Ja nisam bogoslov, ja ne znam šta je to ad, ali ga ja u svojoj duši predstavljam kao udobni savremeni život, bez hrama i molitve”. Zaista, sada ljudi, s jedne strane, imaju sve, mogu se okružiti punim komforom, putovati po čitavom svetu, steći sva znanja i doživljaje. A, s druge strane, u naše dane su vrlo rasprostranjene bolesti: apatija, uninije, bezvoljnost.
Poznati savremeni propovednik, mitropolit Atanasije limasolski, u jednoj svojoj besedi kaže da često ima priliku da vidi mlade ljude, koji uopšte ništa ne žele, niti imaju ikakvog cilja u životu. Pokušavaš da takvog čoveka prodrmaš, nečim zainteresuješ, ali njega se ništa ne dotiče, kao da je pred tobom živi mrtvac. Iz toga proizlazi da je sada život očigledno sve udobniji, ljudima je sve dato, ali oni i pri tome ne vide smisao u životu. Iz ovoga je jasno da ništa spoljašnje ne može čoveku dati sreću. Bez opštenja sa Bogom, njegov život postaje mračan, besmislen. Slava Bogu što mnogi sada pronalaze put u hram, ocrkvenjuju se čitave porodice, koje se staraju da svoju decu vaspitaju u pobožnosti. Upravo na ovoj deci je sva nada: oni mogu učiniti naše društvo duhovno zdravim.
Htela bih da ponudim jedan “recept”, koji će se verovatno učiniti suviše prostim. No, u stvarnosti, on je vrlo delatan. Govorim o tome da se čitaju Žitija svetih. Kada čovek čita žitije, on ne samo da saznaje o ovom ili onom svetom; od toga se menja njegov pogled na svet. Čitajte npr. žitija novomučenika. To su potresna štiva, koja u mnogome otvaraju oči i daju pravilne orijentire. A, čitanje žitija ranijih svetih pomaže nam da se vratimo svojim korenima i da postanemo svesni kakve smo mi to kulture naslednici. Istinska kultura je ona koja pomaže čoveku da se dotakne večnosti, Boga, tj. hrišćanska kultura. Ljudi sada traže oslonac, ideal kome bi mogli težiti, i mogu ga naći u žitijima svetih. Čini mi se nemogućim da zamislim da čovek, ako pročita žitije Prepodobnog Sergija Radonješkog ili Prepodobnog Serafima Sarovskog, ostane ravnodušan. U svim žitijima je tako mnogo topline i svetlosti, a čitajući ih, shvataš da su krotost, smirenje, ljubav prema Bogu i bližnjima – norma života, naša priroda.
Kako je govorio jedan svetitelj našeg vremena, Prepodobni Justin (Popović), svako od nas je dužan da bude svet na mestu gde ga je Bog postavio. Ako si upravnik, budi sveti upravnik; ako si majka, budi sveta majka; ako si vojnik, budi sveti vojnik; ako si učenik, budi sveti učenik, itd. Glavno je da svako od nas čini, na svome mestu, ono što od njega zavisi. Tada će se sav naš život preobražavati, osveštavati, a mi ćemo biti ljudi “večne civilizacije”, deca Božija, braća i sestre u Hristu.
Htela bih da poželim živu veru. Kada nje ima, onda se za čoveka gore pretvaraju u prah, i obrnuto, kada nje nema – prah se pretvara u gore. Kada vera jača, tada čovek jasno vidi da kroz životne događaje s njim razgovara Bog. Tada za njega svaki posao, prividno neznačajan razgovor sa nekim, svakodnevne radosti i teškoće – sve postaje opštenje sa Bogom, doživljaj blizine Božije, jasan osećaj Njegove ljubavi i brige. poverenje u Boga čini naš život rajskim. Kako smo srećni što smo hrišćani! Kako mnogo posedujemo! Jedan svetogorski starac je govorio: “Sada se mnogi boje nuklearnog oružja, ali ja ti kažem da kod nas ima nešto jače. Molitva i Božansko Pričešće daju nam takav duhovni oganj od koga nema ničeg jačeg u svetu!” Gospod tako izobilno izliva na nas Svoju Blagodat – kroz Svete tajne, kroz molitvu, kroz dela svetih otaca. Onda da se time koristimo, i živećemo u Blagodati Božijoj! Neka ljudi, gledajući na nas, vide da je Hrišćanstvo – život, istina, istinska lepota i istinska radost.
Mati Domnika (Korobejnikova), igumanija Aleksandro-nevskog Novo-tihvinskog manastira u Jekaterinburgu
