Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je jedan od najvećih srpskih pesnika, vladar Crne Gore i vladika. Rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade.
„Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genijalni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi.
Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra – Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja“, pisala je u svojoj knjizi „Njegošu, knjiga duboke odanosti“ slavna srpska književnica Isidora Sekulić.
Vladar, vladika i filozof
Godine 1825. Radoje je otišao u Cetinjski manastir kod svoga strica Petra I. Tamo započinje školovanje i priprema se kako bi mogao postati budući vladar Crne Gore. Većinu obrazovanja preneo mu je pesnik Sima Milutinović Sarajlija, koji je u Crnu Goru došao 1827. godine.
Nakon što je vladika Petar I umro 1830. godine, on je zamonašen i dodeljeno mu je novo ime Petar, te je postao poglavar Crne Gore. Tada sedamnaestogodišnjak, našao se u izrazito teškoj situaciji, a bio je suočen i s mnogim problemima. Naime, Crnu Goru su vrebali Mleci, Turci i Austrija, zemlja je privredno slabila, a sve češće je dolazilo i do međuplemenskih ratova.
Iz svih tih razloga, sve snage je uložio na konsolidaciju prilika. Aktivno je delovao na diplomatskom planu, vodio je borbe s Turcima, gradio saobraćajnice, podizao prosvetu, te stvorio prve organe vlasti u zemlji – senat i gardiste, i tako stvorio pravu, modernu državu.
Uz sve te državne poslove, uvek je pronalazio vremena za sopstveno obrazovanje i književni rad. Njegovi pesnički prvenci nastali su pod uticajem pesnika Sime Milutinovića.
Njegova najpoznatija dela su „Luča mikrokozma“ – filozofsko-religijski ep, drama „Lažni car Šćepan Mali“ i „Gorski vijenac“.
U Rusiji, gde je proveo godinu dana, najviše putujući i upoznavajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje, Sveti vladika Nikolaй Velimirović napisao je svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“.
Poslednji dani
Godine 1849, u jesen, oboleo je od tuberkuloze, a dve godine kasnije, 1851. godine, umro je u trideset devetoj godini.
Mnogi su prepričavali Njegoševe poslednje sate. Neki su ostavili i vredne zabilješke o tome. Pop Vuk Popović iz Risna, desetak dana nakon Njegoševe smrti, pismom obaveštava Vuka Karadžića o smrti crnogorskog vladike i kaže:
“Umrije nam vrli i divni Vladika crnogorski baš na ustavke Lučina dnevi u deset sati izjutra!”
Popović je zapisao i poslednje Njegoševe reči:
“Bože i Sveta Trojice pomozi mi! Bože i Sveta Gospođo, predajem ti na amanet sirotnu Crnu Goru! Sveti arhanđele Mihaile, primi moju grješnu dušu!”
Svoju poslednju zimu Njegoš je proveo u Napulju, Italiji, gde početkom proleća slučajno sreće Ljubomira Nenadovića. Zajedno su proveli sledeća tri meseca, a sve vreme zajedničkog boravka u Italiji, Nenadović je marljivo beležio svoje razgovore sa Njegošem i Njegoševe razgovore sa drugima. Tako su nastala “Pisma iz Italije” ili kako ih je Nenadović najpre nazvao “Vladika crnogorski u Italiji”.
“Poznanstvo s vladikom i njegovi razgovori ostaće mi kao najlepši spomen celoga života”, rekao je Nenadović nakon Njegoševog odlaska iz Italije.
“Svi važniji ljudi pohodili su ga i ne mogu dovoljno da ga se nahvale”. Pa i Englezi a oni “retko laskaju”. Na zabavama je uvijek bio okružen najljepšim damama koje su ga molile da im priča o Crnoj Gori i ratovanju Crnogoraca. Nenadović kaže: “Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se njegovom govoru, njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. Kud je god koračao, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe”. Sa putovanja po Italiji Njegoš je donio samo lovorovu grančicu sa Vergilijeva groba i končić iz pojasa Torkvata Tasa.
Smrću Petra Drugog je završen period vladikata.
