Bitka kod Kumanova, tvrde istoričari, pravi je primer „bitke u susretu“, jer su je vodile vojske koje su bile u pokretu i jurišale su jedna prema drugoj. Ova bitka vođena je bez pravog plana i bez prave komande, jer srpska komanda, barem na početku Bitke, nije imala vezu sa svojim divizijama. Turski komandanti su ignorisali prethodno razrađene planove. Posle 500 godina, osvećeno je Kosovo – vojska se vratila.
Bitka je dobijena zahvaljujući velikom požrtvovanju srpskih vojnika protiv nadmoćnijeg, turskog neprijatelja. Bila je to prva i najznačajnija srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu, koja je najavila kraj turske vladavine na Balkanu.
U Kumanovskoj bici, vođenoj od 23. i 24. oktobra 1912. godine, potpuno je razbijena turska Vardarska armija, koja se nakon poraza povukla prema Skoplju, Štipu i Velesu.
Posle više od 500 godina, srpska vojska je ušla u Skoplje, nekadašnju prestonicu Srpskog carstva, i ponovo ovladala Kosovom.
Planovi za predstojeću bitku
Shvatajući stratešku važnost Ovčeg polja, visoravni koja se nalazi istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i pukovnik Živojin Mišić naredili su Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u naglom prodoru ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga.
Zanimljivo je da su turski ratni planovi napravljeni uz pomoć nemačkog vojnog stručnjaka Kolmara fon der Golca. Prema nemačkom planovu, turske snage trebalo je da zauzmu odbrambene pozicije na prostoru Vardarske Makedonije, a razlog za ovakvu strategiju ležao je u činjenici da se glavnina turskih snaga nalazila u Maloj Aziji.
„Turske snage u Evropi“, smatra istoričar Srđan Graovac, „imale su zadatak da zadržavaju neprijatelja, dok se ostatak njihovih trupa ne prebaci na balkansko bojište i odluči o ishodu rata. Međutim, komandant turske Vardarske armije Zeki paša bio je zagovornik ofanzivne vojne taktike. Njemu je bilo neprihvatljivo svako defanzivno držanje i puštanje neprijatelja u dubinu turske teritorije.“
Ujutro, 23. oktobra bilo je maglovito, zbog čega nije bilo moguće obaviti izviđanje.
Bitka je započela sudarom Dunavske divizije i glavnine turskih snaga. U srpskoj komandi je preovladalo je mišljenje da se levo krilo Prve srpske armije suočilo sa slabijim turskim trupama. Trupe Dunavske divizije, koje su krenule da ih zarobe, ubrzo su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije.
Nakon početnog uspeha, Zeki paša je postao „veoma optimističan“, izdajući naređenje da se ofanziva nastavi sve do „potpunog slamanja srpske Prve armije.“
Proboj fronta
Sledećeg dana srpske snage su preduzele kontranapad. „Kasnije se ispostavilo se da je to bio odlučujući momenat Kumanovske bitke“, dodaje Graovac. „Drinska divizija, pod komandom Pavla Jurišića Šturma, u ranim jutarnjim časovima izvršila je napad na ključne turske odbrambene položaje na Zebrnjaku.“
Turci su im uzvratili snažnom artiljerijskom vatrom, ali je divizija, bez obzira na velike gubitke, brzo napredovala. Zahvaljujući izuzetnom požrtvovanju srpskih boraca, do popodnevnih časova istog dana neprijatelj je razbijen, a srpska vojska je izvršila proboj fronta. „Tako je bitka bila rešena u srpsku korist, dok su se turske trupe povukle u neredu.“
Zanimljivo je da deo srpskih snaga, uključujući Dunavsku diviziju drugog poziva i Timočku diviziju, nisu učestvovale u bici i da nisu imale informacije o njenom toku. „Ali, i pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan.“
U francuskim i ruskim vojnim udžbenicima zabeležen je tobožnji poduhvat jednog učesnika Kumanovske bitke: srpskog trubača Ahmeda Ademovića.
Ademović je, navodno, odsvirao trubne znake za povlačenje turske vojske, a potom signal na juriš srpske vojske. Ademović je, kako se tvrdi, za svoj podvig odlikovan Karađorđevom zvezdom. Međutim, ovo je samo mit. Ovaj orden je ustanovljen tek 1915, kada je Ademović njime zaista odlikovan, ali za zasluge tokom rata sa Austrougarima 1915.
Značaj Kumanovske bitke
U srpskoj komandi se verovalo da su kod Kumanova odbačeni samo prednji delovi turski snaga, a da se glavnina još nalazi na Ovčem polju. Zbog toga srpska Vrhovna komanda nije preduzela gonjenje turske vojske, nego je produžila oprezno nastupanje. Tek kada su srpske trupe 28. oktobra izbile na Ovče polje bez ikakvog otpora, smisao Kumanovske bitke postao je jasan.
„Značaj pobede na Kumanovu bio je nemerljiv“, zaključuje Graovac. „Poseban utisak je ova bitka ostavila na obične vojnike i oficire, pre svega na njihovo samopouzdanje.“
Nakon Kumanova, kako kaže Graovac, „viši oficiri srpske vojske nastupaju odlučnije i sa više samopouzdanja. Od tada u hodu ispravljaju greške i propuste u komandovanju, a srpska vojna mašinerija se postepeno sinhronizuje.“
