Među svima onima koji su dolazili sa strane kako bi svoj dom pronašli u Beogradu, ističe se vojnik koji je tokom svoje duge i uspešne karijere spajao nespojivo. Kao mladić ratovao je za Nemce, a u zrelom dobu protiv njih. Mada nije poneo titulu vojvode, Pavle Jurišić Šturm smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vojskovođa u istoriji.
Stranac sa srpskim srcem
O poreklu Pavla Jurišića Šturma još i danas se vode rasprave. Zvanično, poreklom je Lužički Srbin. Rođen pod imenom Paul Šturm davne 1848. godine u Bistrici, kod Gerlica u Šleziji. Njegov otac, Oton bio je upravnik lovišta cara Vilhelma I. Majka Hermina bila domaćica. Zajedno sa bratom Evgenijem, školovao se za oficira. Visoke škole završio je Vroclavu i Ratnoj akademiji u Nansiju u Francuskoj. U prvi ratni pohod pošao je sad tek 22 godine, kao vodnik pruske vojske u Francusko-pruskom ratu. Ovo neće biti prvi put da se bori za i protiv istih snaga. Naime, 40 godina kasnije, kao general jedne druge vojske, ratovaće rame uz rame sa Francuzima protiv kojih je kao mladić ratovao.
Svi ratovi Paula Šturma
Umesto daljeg napredovanja u rodnoj vojsci, sudbina je za Paula imala sasvim drugačije planove. Po izbijanju Srpsko-turskog rata 1876. godine dolazi u Beograd. Tu prvobitno predaje na Vojnoj akademiji. Sa njim kao dobrovoljac dolazi i njegov brat Evgenije.
Kao oficir prekaljen u ratu, dobija komandu nad Šabačko-Posavnsko-Tamnavskim bataljonom 2. klase. Za izvanredno zalaganje i uspeh na bojištu oko Drine, dobija Takovski krst, prvi srpski orden, i biva unapređen u kapetana. U narednom, Drugom srpsko-turskom ratu prelazi na bojište oko Bele Palanke. Tu učestvuje u oslobođenju Pirota.
Po završetku ratova, braća Šturm odlučuju da ostanu trajno u Srbiji. Menjaju prezime iz Šturm u srpskije Jurišić, koje je i samo odjek njihovog nemačke varijante (nemačko Sturm znači juriš). Odluci doprinosi i činjenica da ubrzo posle prijema u stalnu službu vojske Kneževine Srbije, Paul upoznaje Savku, ćerku Stevana Piroćanca, s kojom ubrzo stupa u brak. Tom prilikom Paul postaje Pavle, a kao krsnu slavu uzima Svetog Savu. Nažalost, ovaj brak potrajaće samo tri godine, pošto Slavka ubrzo poboljava i umire od tuberkuloze. Oženiće se još jednom, nekoliko godina kasnije. I to Jelenom Milovanović, ćerkom bogatog vlasnika rudnika iz Novog Sada. Ni iz jednog braka nije imao naslednika.
U narednim decenijama, Pavle Jurišić polako napreduje kroz ešalone srpske vojske. Tokom zlosrećnog Srpsko-bugarskog rata 1885. godine komanduje 6. aktivnim pukom Drinske divizije. Učestvuje u borbama u Bugarskoj i oko Pirota koji je deset godina ranije oslobodio.
Prvo penzionisanje
Posle duge i uspešne karijere, po prvi put je penzionisan 1900. godine sa mesta komandanta Drinske divizijske oblasti. Njegova penzija trajala je ni nepunih godinu dana. Već naredne godine je vraćen u aktivnu službu i raspoređen na mesto izvanrednog komesara na srpsko-turskoj granici.
Mada već u ozbiljnim godinama, sa smenom dinastija, dobija još jednu zanimljivu ulogu.
Rođen u dalekoj Šleziji, Paul Šturm možda bi bio samo jedan od stranaca koji su krajem 19. veka dolazili u Srbiju gonjeni idealizmom, da nije posedovao izuzetan talenat. U samo nekoliko godina, u njoj je našao novo ime i novu domovinu. Zauzvrat, Srbija je dobila jednog od najznačajnijih vojskovođa. U našu istoriju ušao je kao general Pavle Jurišić Šturm, a njegova sudbina potkraj života je i tužni podsetnik kao se država ponašala prema svojim velikanima.
Kraljev ađutant
Zašavši u svoju sedmu deceniju, ali još uvek u aktivnoj vojnoj službi, Jurišć je 1908. godine imenovan na do sada najvažniju i najistaknutiju funkciju – ađutanta kralja Petra I. Ovaj izbor je donekle bio iznenađenje, ali je bio i izraz lične kraljeve želje. U pozadini se, zapravo, nalazilo poznanstvo još iz vremena kada su i Pavle i Petar kao mladići boravili u Francuskoj.
Prema jednim izvorima, do susreta je došlo na vojnoj školi koju su istovremeno pohađali mladi srpski knez, pod pseudonimom Pjer Kara i talentovani pruski vodnik Šturm. Drugi navode da je do poznanstva došlo tokom Prusko-francuskog rata, u kome su se Petar i Pavle nalazili na suprostavljenim stranama. Prema toj priči, prilikom jedne bitke budući kralj je pao u ruke pruskoj vojsci, a od sigurne smrti spasao ga je upravo Šturm. U znak zahvalnosti, tri decenije kasnije je bivšeg protivnika i spasioca uzeo u svoju ličnu službu. Bilo kako bilo, tokom narednih pet godina, Šturm prati u stopu kralja kako u zemlji, tako i u svim diplomatskim putovanjima po Evropi.
General Šturm oslobađa Bitolj
I taman kada je izgledalo da će duga i uspešna vojna karijera biti privedena kraju, izbijaju jedan za drugim tri rata u kojima je Srbija bila vinovnik. U Balkanskim ratovima Šturm komanduje Dunavskom divizijom 1. armije. Iako već u ozbiljnom godinama, ne beži od bojnog polja, zbog čega je bio i ranjen. Prva velika pobeda koju je izvojevao bila je napad na Zebrnjak, čime je probijena turska opsada i izvojevano oslobođenje Kumanova u okviru čuvene Kumanovske bitke. Nezaustavljiv, kreće u dalje oslobođenje Makedonije. Uslediće uspešne bitke za Prilep i Bitolj, a za izvanredan vojni uspeh Šturm napokon dobija čin generala.
U raskoraku između dva balkanska rata postavljen je na mesto komandanta Dunavske divizije 1. armije. Ponovo direktno sa fronta, učestvuje u iscrpljujućoj Bregalničkoj bici koja će biti završena pobedom Srbije i Crne Gore protiv nekadašnjeg saveznika Bugarske.
Okršaj dva ratna druga
Miris baruta nad Balkanom nije se još razvejao, a već je surova Sudbina zavrtela novu krvavu igru. Tek nekoliko meseci posle završetka balkanskih, izbija najveći ratni sukob u dotadašnjoj istoriji. I ovaj put je Srbija bila na podmuklom udaru neprijatelja, ovaj put združenih snaga Austrougarske i Nemačke.
Ono na što niko od taktičara Sila osovine nije računao, bila je velika agilnost srpske vojske i prekaljenost njenih generala i vojvoda. Prvi na udaru bio je upravo Šturm, koji je postavljen za komandanta Treće armije sa ciljem da čuva granicu uz Drinu i na taj način omogući manevrisanje Drugoj armiji Stepe Stepanovića. Zajedničkim nastupanjem, izvojevana je Cerska bitka kao prva velika pobeda saveznika i prvi znak nadobudnim Germanima da Srbija nije orah koga je lako slomiti. Uslediće i Kolubarska bitka, a zatim će predvoditi i oslobođenje Beograda od Austrougarske trinaestodnevne okupacije, decembra 1914. godine.
Kako se menjala ratna sreća, tako je i uloga Treće armija bila sve važnija. Zadatak joj je u početku bio da štiti Srbiju od napada preko Dunava, a kada je nastupilo povlačenje, da pruža odstupnicu. Tako je Jurišć bio poslednji srpski vojskovođa koji je napustio Srbiju, 6. decembra 1915. godine prilikom povlačenja iz Peći.
Ovaj rat imao je za Jurišića i ličnu notu. Naime, naspram njega nalazila se armija čiji je vodnik nekada bio, a kojom je komandovao čovek koji je bio njegov prijatelj iz vojne škole August fon Makenzen. Mada je Makenzijev pokušaj da uništi srpsku vojsku bio neuspešan, Šturmom pokušaj da je sačuva u odstupnici je bio pravi herojski uspeh.
Kako se Srbija nije odužila velikom vojskovođi
Posle povlačenja preko Albanije i oporavka na Krfu, pred srpku vojsku stavljen je veliki izazov – probijanje Solunskog fronta i povratak u domovinu. Pred Šturma i Treću armiju stavljen je zadatak da brani liniju od Kajmakčalana do puta Banic-Lerin. U žestokim borbama avgusta 1916. godine učestvovali su odlučujućim borbama za Kajmakčalan, što je dovelo do velikih gubitaka i privremen smene Šturma sa komandantske pozicije. Ostatak rata proveo je van vojnog polja, prvo pomažući u organizovanju Dobrovoljačkog korpusa u Rusiji, a zatim i kao kancelar Kraljevskih ordena.
Njegovo potpuno povlačenje sa vojne scene nastupiće po završetku rata, kada je novembra 1921. godine u 74. godini po drugi put penzionisan. Iako ovo na prvi pogled izgleda kao dostojan ispraćaj velikog vojskovođe, u pozadini je, kao i uvek, bilo sumnjivih igara. Javno se pričalo da je u penziju praktično oteran kako bi se napravilo mesto za nekog od ambicioznijih generala.
Slomljenog duha i tela, posle skoro 60 godina ratničke karijere u kojoj se borio protiv i sa Nemcima, Francuzima, Austrijancima, Bugarima, Turcima i Albancima, pada bolestan u postelju u svojoj skromnoj kući u Prote Mateje. Za samo par meseci, od neustrašivog ratnika ostala je bleda, ispijena senka čovek koji je toliko dao za svoju novu i, možda, pravu domovinu.
Poseta kralja Aleksandra
Tek pred sam njegov kraj, posetiće ga iznenadni gost. U pitanju je bio njegov stari ratni drug, kralj Aleksandar. Dirnut stanjem u kojem je zatekao Šturma, zaklinje se da će mu pomoći. Ipak, bilo je prekasno. Pavle Jurišić Šturm umire 13. januara 1922. godine od zapaljenja pluća.
Sahranjen je uz sve državne počasti na Novom groblju. Bio je nosilac čak 46 ordena, među kojima kao jedini srpski oficir i japanskog Ordena cvetova Paulovnije na velikom krstu, kao i šest velikih lenti.
Najveća sramota uslediće narednih dana, kada na je na vrata gospođe Jurišić zakucala komisija za rekviriranje stanova i „pronašla da je gospođi Jurišić dovoljno jedna soba i kujna a da se ostale tri sobe moraju odmah rekvirirati“.
Do danas je ostala i tajna zašto jedan od najuspešnijih srpskih vojskovođa nikada nije dobio čin vojvode, koji je svojom posvećenom vojničkom karijerom svakako zaslužio.
