Manastir Duži kod Trebinja više od veka ima neraskidivu vezu sa Rusijom. U njemu svakoga dana na molitvu poziva zvono, dar Romanovih. Ispod tog zvona molili su se i monasi koji su stigli pred Oktobarskom revolucijom. Jedan je bio je i iguman ove važne svetinje. Stradali su u Drugom svetskom ratu. Ubijeni za primer. Iza njih je ostalo neprocenjivo blago.
„Predanje kaže da su ruski monasi ovde stigli tek 1922. a pisani izvori da je iguman bio Nikolaj Ružencov. Sačuvano je nekoliko njegovih pisama koje je upućivao episkopu“, priča nam iguman, otac Teofil.
U manastiru na međi istoka i zapada, do Dubrovnika je 15 kilometara, veze sa carskom Rusijom počinju u 19. veku. Ruski konzul Aleksandar Giljferding, prolazi ovuda iz Dubrovnika idući na Kosovo. U putopisu opisuje i manastir Duži.
„Opisuje taj dolazak, kako su ljudi skromni, a kako su radosni, kako su jako siromašni. To se baš videlo. Crkva je postojala, bilo je bogosluženje, ali je sve bilo skromno. Po povrtaku u Rusiju on je pisao Mariji Romanovoj, tražio da se pokloni zvono za hram. Zvono je stiglo, Bogu hvala, još je tu, to je ono najveće zvono od tri na preslici“
U sinodskoj arhivskoj građi iz perioda NDH svedočanstvo je ljudi koji su uspeli da se spasu od ustaškog pokolja. Sinod je tražio da svako od njih napiše kratki izveštaj o događanjima u Hercegovini.Tu su pronađena i pisma arhimandrita Nikolaja, igumana.
„Našli smo i pismo oca Jovana Gašpara za koga smo mislili da je u groblju. I obradovali smo se, to je pokazalo da nemamo tačne podatke, da su komunisti gledali da to sklone, zapale, da unište, što su u velikom delu uspeli. Interesantno je da nemamo ni jednu fotografiju tih ljudi. Imamo fotografije iz 19. veka, a nemamo ljudi koji su bili 50-60 godina iza njih“, priča otac Teofil.
Monstruozno ubistvo bratije iz Rusije
Iguman se sklonio, a ruski monasi ubijeni na najmonstruozniji način. Nisu ih se domogli fašisti, već komunisti. Bili su među prvim žrtvama. U zločinačkom poduhvatu ubijeni su svi monasi koji su se nalazili u manastiru čiji je iguman Rus.
„Ubijeni su stariji monasi, koji nisu imali kud. Znamo da su bila trojica Rusa. Sad su ta imena, Evgenije, Lukijan, na krstu piše i Maksim, to je upitno, moraćemo to još da istražimo. Vladika Atanasije se borio, tražio podatke, sada se mi borimo da saznamo njihova imena“.
Po svedočenju ljudi iz sela, porodice Ćelović, monahe su izveli sa trpeze i odvukli u obližnju Trebinjsku šumu. Tu su i skončali.
„Među prvim žrtvama su bili oni, komunisti su hteli da pokažu da su spremni na sve. Znajući da su oni izbegli zbog te ideologije ovde, očigledno je da su hteli prvo njih da smaknu, da pokažu, da se dokažu. Zna đed Pero gde je to mesto. Spremamo se da napravimo krst, obeležje, da označimo. Motkama su prebijeni na smrt. Čula se kuknjava, čuo se plač. Tu su ih prebili i ostavili“.
Crkva manastira Duži posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice, najveće zvono poklon je Marije Romanove
© Sputnik / Dejan Simić
Tajna u grobu novomučenika
Ulazimo u seosko groblje, jedan krst je drugačiji od drugih. To je obeležje na grobu postradalih novomučenika, sveštenomučenika ruskih, kako ih naziva naš sagovornik. Podigao ga je vladika Atanasije Jevtić. Na krstu su imena, ali nam iguman objašnjava da postoji mogućnost da se „Maksim“ spasao. Na to ukazuju kasnija istraživanja.
Najnovija su u toku. U pokušaj razrešenja misterije, koliko je monaha pod zemljom i kako su uopšte dospeli u Duži uključili su se i ljudi iz Ruskog doma u Beogradu, nedavno su posetili manastir.
„Njihova tela u šumi je našla jedna čobanica. Onesvestila se. Kada je došla sebi otrčala je u selo i ispričala šta je videla. Telo te pastirice završilo je u Trebišnici, trebalo je sakriti dokaze. A koliko su ih meštani poštovali govori činjenica da su ih, bez obzira na rizik, sahranili na seoskom groblju“.
Prva škola u Hercegovini čuva blago
Posle razaranja Tvrdoša u mletačko – turskom ratu 1695. godine. Duži su postale duhovni centar ovog kraja, u njemu su birani episkopi. U Tvrdošu i Dužima je ustoličeno čak 25 srpskih mitropolita. Iz Duži su krenula i tri ustanka protiv Turaka, ono što je bila nevesinjska puška za sever, Duži su bile za jug Hercegovine.
Prva dvojica Hercegovaca koji su školovani u Beogradu, Serafim Perović i Nićifor Dučić, mitropolit, književnik, akademik i vojskovođa, daju Dužima još jedna važnu, istorijsku ulogu.
Bogorodica Iverska u manastiru je, kažu, ostala po Božijem promislu, jer je neverovatno da pljačkaši nisu odneli ikonu takve lepote i vrednosti
© Sputnik / Senka Miloš
„Oni osnivaju prvu hercegovačku školu ovde u Dužima, uopšte školu na ovim prostorima, njih dvojica monaha. 1856. osnovana je škola strogog monaškog kova, za decu i mladež Trebinja i okoline. Petnaestak đaka je bilo, školica na dva sprata, dole je bio učitelj, gore su bili đaci“.
Zapanjeni smo činjenicom da je zgrada škole u potpunosti sačuvana. I obnovljena je, ona je sada riznica koja čuva blago. Nema ga mnogo. Meštani su gledali kako na 16 tovara konja iznose dragocenosti tokom Drugog svetskog rata.
Svedoci stradanja – ikone Bogorodice
U prvoj školi u Hercegovini čuva se blago neprocenjive vrednosti. „Zbornik“ koji je Dužima poklonio grof Sava Vladislavić. Dok u neverici gledamo u njegov prepoznatljivi potpis, otac Teofil skreće nam pažnju na dve najveće dragocenosti koje su doneli upravo postradali ruski monasi.
Dve ikone nestvarne lepote, Bogorodica Iverska i Kazanjska. Imamo čast i sreću da ih celivamo, ali i da ih dodirnemo. Na poleđini jedne piše da je osveštana 1915.
„Neverovatno je da ih nisu odneli, ali uvek nešto ostane, uvek neko ostane. U velikim stradanjima Bog uvek ostavi nekog svedoka. I nad jamama božijim blagoslovom i promislom su ostajali ljudi da bi svedočili o onome što su doživeli. Tako su, verujem, i ove ikone čudesno ostale da čuvaju ovu svetinju, one koji u nju dolaze, ali i da posvedoče stradalno vreme koje su preživele“.
Bogorodica Kazanjska koju su monasi doneli u Hercegovinu bežeći pred Oktobarskom revolucijom
© Sputnik / Senka Miloš
Teodorino raspeće
Kad su pobijeni ruski monasi manastir je pretvoren u zatvor, u njemu je bila vojska, razne vojske, a najduže JNA kojoj je svetinja služila kao kasarna.
Život se u njega vraća dolaskom igumanije Todore 1958. godine. Mlada iskušenica činila je sve da obnovi svetinju. Ona je sačuvala još jednu uspomenu na postradale ruske monahe. Kada je prvi put ušla u zapuštenu crkvu, ugledala je zamotuljak:
„Kada ga je razmotala, videla je da je to ikona raspeća našeg Gospoda koja je ostala od Rusa. Vidi se da je pokušano da se oskvrni. Mi smo je sačuvali, stavili u crkvu da podseća na vreme koje je za nama, koje je bilo zaista raspeto“.
Mati Teodora faktički je sama obnovila ovu tvrđavu pravoslavlja, zahvaljujući njoj, danas liči na rajski vrt.
Manastir je tokom rata 90-tih bio prva linija fronta. Ni jedna granata nije ga pogodila, nije pala čak ni u portu. Mati je verovala, znala, da Duži čuva Bog, ali i molitva njene braće, mučenika iz Rusije. Molila se na grobu, pomogli su svaki put kad je stoka bila bolesna…
