Jedan od najlepših ćilima iz zbirke Muzeja Ponišavlja jeste ćilim sa šarom “Manastir Mara” koji ima zanimljivu priču o mladoj tkalji, poznatoj samo kao Mara. Ovu priču prenosile su generacije pirotskih žena, svaka sa istom predanošću kao i sama Mara dok je tkala svoj čuveni ćilim.
Mara se izdvajala među tkaljama svoga vremena
Mara, sa svojom nežnom lepotom i vrednim rukama, izdvajala se među tkaljama svog vremena. Njena sudbina, međutim, bila je drugačija od sudbine njenih vršnjakinja. Zatočena u manastiru, za zločin o kojem se malo zna i koji je ostao obavijen velom misterije, Mara je pronašla utehu u tkanju.
Nije mogla, ili nije želela, da pobegne od svoje sudbine, ali je umesto toga pronašla način da svoju unutrašnju borbu pretvori u nešto lepo i trajno.
Mara je podučavala druge monahinje tkanju
Sa vremenom, Mara je postala ne samo tkalja, već i učiteljica. Podučavala je druge kaluđerice umetnosti tkanja, prenoseći im svoje znanje i veštinu, ali i svoju šarenu tajnu. Njena šara postala je simbol nade, iskupljenja i nepokolebljivog duha.
Manastir Mara nije samo jedna šara na ćilimu; to je priča o ženi koja je pronašla način da svoju patnju pretvori u večnu lepotu. Pirotske tkalje danas sa ponosom pričaju ovu priču, čuvajući sećanje na Maru i njenu šarenu ostavštinu.
Njihovi ćilimi, ukrašavani šarom Manastir Mara, nose u sebi deo te drevne legende, i svaki put kada neko pogleda u njih, kao da se pred njima ponovo otkriva tajna zatočene tkalje.
Tako, u svakom tkanju, u svakom vezu i svakom koncu, živi uspomena na ženu koja je svojom umetnošću prevazišla vreme i prostor, ostavljajući za sobom nasleđe koje će trajati zauvek.
