Један од најлепших ћилима из збирке Музеја Понишавља јесте ћилим са шаром “Манастир Мара” који има занимљиву причу о младој ткаљи, познатој само као Мара. Ову причу преносиле су генерације пиротских жена, свака са истом преданошћу као и сама Мара док је ткала свој чувени ћилим.
Maра се издвајала међу ткаљама свога времена
Мара, са својом нежном лепотом и вредним рукама, издвајала се међу ткаљама свог времена. Њена судбина, међутим, била је другачија од судбине њених вршњакиња. Заточена у манастиру, за злочин о којем се мало зна и који је остао обавијен велом мистерије, Мара је пронашла утеху у ткању.
Није могла, или није желела, да побегне од своје судбине, али је уместо тога пронашла начин да своју унутрашњу борбу претвори у нешто лепо и трајно.
Мара је подучавала друге монахиње ткању
Са временом, Мара је постала не само ткаља, већ и учитељица. Подучавала је друге калуђерице уметности ткања, преносећи им своје знање и вештину, али и своју шарену тајну. Њена шара постала је симбол наде, искупљења и непоколебљивог духа.
Манастир Мара није само једна шара на ћилиму; то је прича о жени која је пронашла начин да своју патњу претвори у вечну лепоту. Пиротске ткаље данас са поносом причају ову причу, чувајући сећање на Мару и њену шарену оставштину.
Њихови ћилими, украшавани шаром Манастир Мара, носе у себи део те древне легенде, и сваки пут када неко погледа у њих, као да се пред њима поново открива тајна заточене ткаље.
Тако, у сваком ткању, у сваком везу и сваком концу, живи успомена на жену која је својом уметношћу превазишла време и простор, остављајући за собом наслеђе које ће трајати заувек.
