Ljudi koji ispoljavaju povišen nivo graničnih osobina ličnosti često imaju poteškoće da razmišljaju fleksibilno i održe koncentraciju kada su suočeni sa negativnim emocijama. Nedavna studija objavljena u časopisu Psychiatry Research: Neuroimaging otkriva da ove osobe doživljavaju posebne poremećaje u moždanoj aktivnosti, zbog kojih im je teško da ignorišu ljutita lica tokom zahtevnih mentalnih zadataka.
Istraživanje pruža biološki uvid u to zašto negativna osećanja mogu neočekivano da poremete mentalne napore koji nisu direktno povezani sa emocijama kod ljudi koji su u riziku od graničnog poremećaja ličnosti.
Šta je granični poremećaj ličnosti?
Granični poremećaj ličnosti podrazumeva intenzivnu emocionalnu nestabilnost, impulsivno ponašanje i teškoće u održavanju međuljudskih odnosa. Ključni element ovog psihijatrijskog stanja jeste nedostatak kognitivne kontrole. Ta mentalna sposobnost deluje poput saobraćajca u mozgu, omogućavajući ljudima da usmeravaju svoje mentalne resurse i prilagođavaju se novim izazovima bez većih poteškoća.
Problemi sa emocionalnom regulacijom nisu ograničeni samo na klinički dijagnostikovane pacijente. Mnogi ljudi u opštoj populaciji poseduju određene granične osobine ličnosti. To znači da dele slične emocionalne i mentalne tendencije, ali ne ispunjavaju uslove za formalnu medicinsku dijagnozu.
Istraživači žele da razumeju kako ove nekliničke grupe reaguju na emocionalne smetnje. Istraživanje ovih preklapajućih osobina pomaže stručnjacima za mentalno zdravlje da prate kako se potpuni poremećaj razvija tokom vremena. Proučavanje nedijagnostikovanih grupa takođe izbegava komplikacije koje donose jaki psihijatrijski lekovi koje klinički pacijenti često koriste, a koji mogu uticati na rezultate snimanja mozga.
Kako je sprovedeno istraživanje?
Si Jangg, istraživač sa Anhui Normal University u Kini, predvodio je tim koji je istraživao moždanu dinamiku u osnovi ovih osobina ličnosti. Jang i njegove kolege osmislili su eksperiment kako bi testirali na koji način negativne emocije ometaju aktivno rešavanje problema. Svoj pristup zasnovali su na teoriji informacija, posmatrajući mozak kao mehanizam koji neprestano pokušava da smanji neizvesnost u haotičnom okruženju.
Većina prethodnih psiholoških istraživanja testirala je ljude samo na jednostavnim, binarnim mentalnim konfliktima. Istraživači su ovoga puta želeli precizno da izmere kako povećanje težine zadatka menja sposobnost osobe da obradi ometajuće emocionalne informacije. Pronalaženje tačke u kojoj mozak postaje preopterećen neizvesnošću moglo bi da pomogne u otkrivanju korena ove osetljivosti.
Da bi to ispitali, istraživački tim okupio je veliku grupu studenata i koristio standardni upitnik za merenje osobina ličnosti. Odabrali su oko pedeset učesnika sa visokim rezultatima u pogledu graničnih osobina kao glavnu grupu u studiji. Takođe su izabrali još pedeset učesnika sa veoma niskim rezultatima kao kontrolnu grupu za poređenje.
Test sa licima i merenje moždane aktivnosti
Učesnici su zatim rešavali specijalizovani kompjuterski test osmišljen da optereti njihovu koncentraciju i vizuelnu obradu informacija. Na ekranu se pojavljivala grupa od pet lica. Sva lica u određenoj grupi imala su ili srećan ili ljutit izraz lica kako bi se simulirala emocionalna smetnja.
Među tih pet lica, neka su gledala ulevo, a neka udesno. Učesnici su morali jednostavno da pritisnu dugme koje pokazuje u kom pravcu gleda većina lica. Od njih se tražilo da to učine što brže i preciznije u kratkom vremenskom roku.
Istraživači su menjali težinu zadatka promenom odnosa lica. Zadatak u kojem su svih pet lica gledala u istom pravcu bio je veoma lak. Zadatak u kojem su tri lica gledala u jednom, a dva u drugom pravcu bio je veoma težak, primoravajući mozak da radi intenzivnije kako bi utvrdio većinu u uslovima velike neizvesnosti.
Dok su učesnici prolazili kroz ove vizuelne zadatke, naučnici su beležili njihovu moždanu aktivnost pomoću specijalne kape prekrivene senzorima. Ova metoda beleži sitne električne promene u mozgu koje se javljaju kao odgovor na vizuelni stimulus. Naučnici mogu da izdvoje specifične električne vrhove koji se javljaju samo nekoliko milisekundi nakon što osoba vidi sliku.
Šta su pokazali rezultati?
Rezultati ponašanja pokazali su da razlike između dve grupe kod lakih i srednje teških zadataka nisu bile statistički značajne. Obe grupe studenata odgovarale su približno istom brzinom i sa sličnom preciznošću. Mentalni zahtevi ovih jednostavnijih zadataka očigledno nisu bili dovoljno veliki da izazovu poremećaj.
Razlike su se pojavile tek tokom najtežih zadataka koji su uključivali ljutita lica. U tim teškim negativnim uslovima, ljudima sa izraženim graničnim osobinama bilo je potrebno mnogo više vremena da odgovore. Takođe su pravili više grešaka nego osobe sa niskim nivoom graničnih osobina.
Šta su otkrili moždani talasi
Električna snimanja mozga pružila su dublje biološko objašnjenje zašto je došlo do pada u performansama. Istraživači su analizirali tri različita električna obrasca povezana sa pažnjom i emocionalnom obradom. Svaki talas odgovara različitoj fazi ljudskog razmišljanja, od ranog prepoznavanja do kasne procene.
Rano u moždanom odgovoru na lica, specifičan električni signal javlja se oko 200 milisekundi nakon što osoba vidi sliku. Taj vrh pomaže mozgu da prepozna konfliktne informacije i pravilno usmeri pažnju. Učesnici sa izraženim graničnim osobinama pokazali su mnogo slabiji električni signal tokom ove početne faze praćenja.
Pošto su njihovi mozgovi bili manje osetljivi na početni konflikt, ove osobe su imale problem sa ranom pažnjom. Istraživači sumnjaju da je snažan emocionalni uticaj ljutitog lica brzo oslabio njihovu osnovnu sposobnost da prepoznaju zbunjujuće vizuelne detalje. Negativna emocija je, praktično, preuzela kontrolu nad njihovim najranijim kognitivnim mehanizmima odbrane.
Prekomerno trošenje mentalne energije
Drugi moždani talas obično dostiže vrhunac skoro 300 milisekundi nakon pojave slike. Ovaj signal predstavlja ulaganje mentalnog napora i ažuriranje radne memorije osobe. Upravo ovaj talas bio je znatno veći kod grupe sa graničnim osobinama ličnosti.
Preterana veličina ovog drugog talasa ukazuje da su ove osobe morale mnogo više da se trude kako bi istovremeno obradile emocionalna lica i rešile zadatak. Ulagale su prekomernu mentalnu energiju u zadatak, ali su ipak zaostajale u brzini i preciznosti. Njihovi mozgovi su veoma neefikasno raspoređivali resurse pod pritiskom.
Kada mozak gubi fleksibilnost
Na kraju, istraživači su procenjivali treći električni signal koji prati održavanje pažnje i kasne faze emocionalne procene. Ovaj talas se javlja otprilike pola sekunde nakon što se slika pojavi. Kod grupe sa niskim nivoom graničnih osobina, veličina ovog talasa se postepeno prilagođavala u zavisnosti od težine zadatka.
Kod osoba sa izraženim graničnim osobinama, ovaj kasni električni talas uopšte nije uspevao da se prilagodi tokom zadataka sa ljutitim licima. Negativne emocionalne informacije, po svemu sudeći, preopteretile su njihove poslednje kognitivne rezerve. To je sprečilo njihov mozak da se fleksibilno nosi sa različitim nivoima težine zadatka, što je dovelo do sloma u održavanju pažnje.
Ograničenja studije i buduća istraživanja
Ovi nalazi osvetljavaju neke od mehaničkih razloga emocionalne nestabilnosti. Ipak, istraživači su ukazali i na nekoliko ograničenja svog pristupa. Studija je bila zasnovana isključivo na mladim studentima. Psihološke reakcije u ovoj grupi možda neće biti iste kod starijih osoba ili ljudi iz različitih obrazovnih sredina.
Učesnici su takođe sami procenjivali svoje osobine ličnosti putem standardnog upitnika. Iako je to uobičajena praksa u psihologiji, samoprocena nosi određene pristrasnosti. Buduća istraživanja mogla bi da uključe profesionalne kliničke intervjue kako bi se nivo osobina potvrdio sa većom objektivnošću.
Istraživački tim je takođe priznao da druga stanja mentalnog zdravlja, poput hronične anksioznosti ili depresije, mogu uticati na ove električne obrasce. Dodatna testiranja biće neophodna kako bi se ovi faktori izolovali. Uklanjanje ovih preklapajućih uticaja potvrdiće da su granične osobine ličnosti glavni uzrok uočenih promena u moždanim talasima.
Mogućnosti za buduće lečenje
Prepoznavanje ovih nijansi moglo bi da pomogne istraživačima u razvoju boljih tretmana za emocionalnu disregulaciju. Psiholozi bi jednog dana mogli da prate ove specifične električne signale tokom dužeg vremenskog perioda kako bi videli da li oni predviđaju razvoj punog poremećaja ličnosti. Rano prepoznavanje ovih bioloških markera moglo bi da pomogne kliničarima da razviju terapijske strategije, poput mindfulness treninga, koje jačaju kognitivnu kontrolu pre nego što se simptomi pogoršaju.
