Pitanje vere uvek je bilo i pitanje slobode. Da li čovek veruje zato što ga je Bog unapred izabrao, ili zato što slobodno odgovara na Božiji poziv? U istoriji hrišćanstva pojavilo se i učenje da je sudbina čoveka od početka određena – da su jedni izabrani za spasenje, a drugi za propast. Najpoznatiji predstavnik takvog shvatanja bio je protestantski reformator Kalvin.
Pravoslavno predanje ne prihvata ovo zastrašujuće učenje. Nama je apostol ljubavi rekao: Bog je ljubav (1. Jn. 4, 16). Rečeno je, takođe, da je Bog poslao Sina svoga da ništa ne propadne, nego da se sve spase (Jn. 3, 16–17).
Upravo je zato pitanje kojim započinjemo ovaj tekst tako mučno i teško. I odgovor na njega je, naravno, samo jedan. Da, vera jeste dar Božiji, i taj dar je dat svakome, kao što kaže divna crkvena molitva o „svetlosti Hristovoj koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi u svet“. Celo Jevanđelje prožeto je tom posebnom aritmetikom, prema kojoj Pastir dobri ostavlja devedeset devet ovaca da spase jednu zalutalu. Celo Jevanđelje zrači ljubavlju prema grešniku, prema palom čoveku čiji put je put propasti.
Ne postavlja se, dakle, pitanje kome jeste a kome nije dat dar vere, jer dat je svima, nego zbog čega ga ne prihvataju svi, zbog čega su vernici u svetu uvek „malo stado“ (Lk. 12, 32), zbog čega se i sam Hristos sa gorčinom pita: Sin čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji? (Lk. 18, 8).
U potrazi za odgovorom bilo bi, možda, najbolje poći od neverovatno dubokih reči Dostojevskog: „Svako je svima za sve kriv“. Kriv je – nastavićemo – pre svega, naravno, za to skrivanje ili otvoreno poricanje Božijeg dara koje milione ljudi čini beznadežno slepima i gluvima za veru.
Nije slučajno što se u Jevanđelju tako često govori o deci. Za njih se kaže: Koji ne primi Carstvo Božije kao dete neće ući u njega (Lk. 18, 17). Šta to znači? To znači da je detetu svojstveno da sam život doživljava kao jedan raj, da je u njegovoj percepciji sve celovito, sve radosno, sve u najdubljem smislu reči vera, još nerazdvojena od života. Ona se ispoljava kao bezuslovno poverenje koje odasvud očekuje samo ljubav. I svi mi znamo kako ta celovitost, kada izađemo iz detinjstva, pada – kako u život ulazi iskustvo zla, podeljenosti, stradanja.
I upravo tada, u tom odlučujućem trenutku ljudskog života, počinje strašna bitka za dušu, čiji je ishod ili očuvanje ili gubitak ovog prvobitnog iskustva kao dara sa visine. Upravo tada, u jednom trenutku, sve visi o koncu, i jedna jedina reč, kao i njen izostanak, može biti od presudnog značaja. Ali, eto, ma kako to strašno bilo, čovek se opet i opet uverava da iskustvo zla, tačnije samo zlo, često dolazi kroz ljude, ali i iz naše pale prirode.
Život onih koji nas okružuju određujemo mi, i u zlu i u dobru, svojim sopstvenim rečima i delima, celim svojim životom. Kao što se vera u čoveku rađa iz vere drugoga, tako se i bezverje rađa iz tuđeg licemerja i laži, iz trijumfa zla i greha svuda unaokolo.
Svet u zlu leži (1. Jn. 5, 19). Ali ko ga je pogružio u to zlo? Ako u samim vernicima često ne živi dar vere (ili, bolje reći, ako oni ne žive njime), ako vernici govore o ljubavi i pravednosti, a nastavljaju da mrze, ako pozivaju na uzvišeno, a potpuno se predaju zemaljskom, koliko li je onda onima koji ih posmatraju beskrajno teško da steknu veru! Otud sumnja koja razjeda dušu, otud zastrašujuće iskustvo života bez ljubavi, bez radosti, otud u srcu mračni oganj poricanja, mržnje prema uzvišenom, otud u čoveku gotovo nesvesna želja da sruši svoju unutarnju svetinju.
Pre sam navodio reči apostola Pavla da Boga niko od ljudi ne vide niti može videti. Ali Bog nam se javlja kroz čoveka koji je Njegova ikona. Videli smo Ga, poznajemo Ga u Hristosu, ali možemo Ga videti i u svakom čoveku, slično kao što nam se kroz svakog čoveka može ukazati demonsko odbacivanje Boga i sva tama satanske mržnje prema svetu Božijem.
„Ja ne verujem u Boga“, govori nevernik, „zato što oko sebe vidim suviše zla, patnje i besmisla. Da Boga ima, On to ne bi dozvolio“. „Ja verujem u Boga“, govori vernik, „zato što sam usred zla, patnje i besmisla doživeo moć, radost i istinu vere“.
Jedan isti svet, jedno isto znanje o svetu, pa opet dva sasvim suprotna iskustva! Ne, ne lišava Bog nikoga svog dara, svoje ljubavi i izabranja; međutim, sve je to suviše često zaklonjeno zavesom zla koja se nadvija nad svetom i pomračuje čoveka. Ali onda se neizbežno postavlja pitanje: a odakle to zlo? I zbog čega tako često pobedu odnosi upravo ono, a ne svemoćni, svedobri, sveljubeći Bog? Zbog čega dobro, započinjući borbu protiv zla, veoma često pribegava njegovim metodama, tako da se i ono samo postepeno pretvara u zlo?
Iskustvo Psalma i susret u dubini duše
Iskustvo vere – je li ono moje? Danas možemo da podvučemo crtu ispod naših razmišljanja o najvažnijoj i najtajanstvenijoj od svih ljudskih tvrdnji: „Ja verujem u Boga“. U ovoj tvrdnji smo raspoznali, osetili makar i nejasno, takoreći „dodirom duše“, jedan dar sa visine. Ja ne dolazim toliko do vere svesnim, razumskim putem, koliko je nalazim u sebi, nalazim sa divljenjem, radošću i zahvalnošću, nalazim kao prisustvo – tajanstveno, ali jasno prisustvo Onoga koji je ceo mir i radost, tišina i svetlost. To prisustvo ne može poticati od bilo čega u meni, jer niti u meni niti u svetu koji me okružuje nema takve radosti, takve svetlosti, takve tišine. Odakle je, onda, ono?
I ja izgovaram reč koja sve to izražava i imenuje i koja, kada se istrgne iz tog iskustva, iz verodostojnosti tog prisustva, gubi svaki smisao. Izgovaram reč „Bog“, koju ne bih mogao izgovoriti kada ne bih imao to iskustvo. Ja određujem sadržaj tog iskustva i samim tim ga prihvatam kao dar, dar na koji se odazivam pokretom celog svog bića. „Ja verujem u Boga!“ I ispostavlja se da vera koju sam pronašao u dubini svoje duše nije samo moje lično, neizrecivo iskustvo, nego i nešto što me na jedan novi način povezuje sa ljudima, sa životom, sa svetom, što postaje oslobođenje od usamljenosti na koju su u manjoj ili većoj meri osuđeni svi ljudi.
Jer ako je pronaći veru u svojoj duši radost, onda nije ništa manja radost kada istu tu veru, isto to iskustvo pronađem u drugima. I to ne samo u ljudima koji me okružuju sada, nego i u onima od kojih me razdvajaju vekovi. Evo, otvaram knjigu koja je napisana više od hiljadu godina pre naše ere, u svetu koji je tako malo ličio na naš svet, i čitam:
„Gospode, isprobao si me, i poznao si me; ti si poznao sedanje moje i ustajanje moje; ti si razumeo pomisli moje izdaleka; stazu moju i meru moju ispitao si, i sve puteve moje predvideo si. Jer nema reči prevarne na jeziku mome. Evo, Gospode, ti si poznao sve, i poslednje i prvo; ti si me sazdao i stavio si na mene ruku tvoju: čudesno je znanje tvoje za mene, nadjača me, ne mogu prema njemu. Kuda ću poći od Duha tvoga, i od lica tvoga gde ću pobeći? Ako uziđem na nebo, ti si tamo; ako siđem u ad, prisutan si; ako uzmem krila svoja ujutro i nastanim se na krajevima mora, i tamo će me ruka tvoja voditi, i prihvatiće me desnica tvoja. I rekoh: eda li će me tama pogaziti, i noć biti svetlo u uživanju mome? Jer se tama neće pomračiti od tebe, i noć će kao dan prosvetliti se; kao što je tama njena, tako je i svetlost njena. Jer si ti stvorio bubrege moje, Gospode, prihvatio me od utrobe matere moje. Ispovedaću i slaviti te, jer si me strašno udivio; čudesna su dela tvoja, i duša moja zna to veoma. (…) A meni su veoma cenjeni prijatelji tvoji, Bože, veoma se ukrepiše počeci njihovi. Izbrojaću ih, i većma od peska umnožiće se; ustadoh i još sam sa tobom. (…) Isprobaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me i poznaj staze moje. I vidi ima li put bezakonja u meni, i vodi me putem večnim.“ (Ps. 138, 1–14, 17–18, 23–24)
Ovo je 138. psalam, koji je, ponavljam, napisan pre tri hiljade godina. A ja čitam, divim se i radujem se: Gospode, pa sve je to upravo ono što ja osećam i doživljavam! To je moje iskustvo, to je rečeno o meni, u moje ime! Čak i taj detinjasti, nespretni jezik koji pokušava da izrazi ono što je iznad reči, i on je moj. A to znači da je vera živela i da živi vekovima, to znači da su milioni ljudi osetili ovo isto.
I ispunjava se srce radošću kada se od izobilja vere izlivaju ove čudesne reči: Jer se tama neće pomračiti od tebe, i noć će kao dan prosvetliti se; kao što je tama njena, tako je i svetlost njena. I u toj svetlosti ja na jedan novi način vidim svet. Uprkos svoj njegovoj tami, on je za mene osvetljen prvobitnom svetlošću. Uistinu, čudesna su dela tvoja, i duša moja zna to!
Za psalmopojcem ponavljam: „Ispovedaću i slaviti Te, jer si me strašno udivio“, i na novi način upoznajem sebe – grešnog, slabog, porobljenog – jer mi se daje tajni organ unutarnjeg znanja da shvatim ono što je uzvišeno, divno i slavno, da poželim uzvišeno znanje i uzvišen život, da uvidim razliku između puta truleži i puta večnosti.
I još nešto otkriva mi ta vera: da sve na svetu objavljuje Boga, da sve sija Njime – lučezarno jutro ali i noćni sumrak, sreća ali i patnja, radost ali i tuga. A što ima tako mnogo onih koji to ne vide, koji ne osećaju da je noć života svetla kao i dan, to je samo zato što smo ja i slični meni suviše slabi svedoci vere, samo zato što od najranijeg detinjstva čoveka okružujemo lažima, što ga, umesto da traga za dubinom, navodimo da juri za sitnom ovozemaljskom srećom, što ga vezujemo za uzaludne stvari i taštinu. Zato u čoveku odumire težnja ka svetlosti i ljubavi, i njegov svet ispunjava lepljiva tama skepse i neverice, jeda i mržnje.
Hristos kao punoća i izvor radosti
Ali ni u toj tami, ni u tom strašnom padu Bog nas ne ostavlja. I moje bespomoćne reči o veri bile bi prazne kada na kraju ne bih ispovedio veru ne samo u Boga, nego i u onog jedinog Čoveka Kojim je Bog došao u svet, a u svetu svakom čoveku, da ga spase i preporodi.
Ja verujem u Boga, ali Bog se u punoći radosti posedovanja otkriva u Hristu. „Boga niko nije video nikad“, govori apostol Jovan Bogoslov, i odmah dodaje: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi (Jn. 1, 18). I izveštava nas da su Njegove reči svedočanstvo o onome što smo videli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Reči života (1. Jn. 1, 1). O njemu, o toj Reči života, biće naša naredna beseda.
Na kraju naših razmišljanja o veri došli smo do imena koje je za nas, hrišćane, ujedno sadržaj i izvor vere. Došli smo do imena Hristovog. Dovoljno je spomenuti Ga, i srce se naše svaki put iznova ispunjava ushićenjem. A možda tim ushićenjem sve i počinje.
Bezmalo dva milenijuma dele nas od događaja opisanih u Jevanđelju. Za to vreme u svetu se dogodio ogromni broj promena, smenili su se toliki junaci, ostavljajući za sobom i lepo sećanje i strašne legende, da je lik Hristov, koji je zabeležen u jednoj od najkraćih knjiga, reklo bi se, morao izbledeti, udaljiti se od nas. Jer to je lik onoga o kome, u suštini, znamo neuporedivo manje nego o Napoleonu, Lenjinu ili Ajnštajnu, čije su biografije detaljno izložene u hiljadama knjiga, a svaka reč pažljivo proanalizirana. Pa ipak, taj lik nije nimalo izbledeo, jer za one koji veruju u Hrista njegov lik je živ, jer ljubav prema Njemu, zajednica sa Njim, jeste smisao njihovog života.
Mi čitamo Jevanđelje i opet ponavljamo reči onih koje su fariseji poslali Hristu da protiv Njega iznađu bilo kakvu optužbu: „Nikada čovek nije tako govorio kao ovaj čovek“ (Jn. 7, 46). I do dana današnjeg mi osećamo istinitost, apsolutnu istinitost ovih reči. Zaista, nikada čovek nije govorio kao ovaj Čovek. Niko na svetu nije izgovorio reči ispunjene takvom istinom i istovremeno takvom ljubavlju, takvim smirenjem. A kada ih osluškujemo, mi polazimo od toga da verujemo Hristu, jer u ono što On govori mi ne možemo da ne verujemo, mi ne možemo drugačije osim da Njegove reči prihvatimo svim srcem. A poverovavši mu, mi dolazimo do vere u Njega.
Put od verovanja Njemu do vere u njega može se opisati ovako: mi najpre osećamo – i opet svom dubinom svog bića – da taj Čovek nije mogao lagati. Ako su Njegove reči laž, onda je sve na svetu laž, sve je tama i besmisao. I kada On govori da je poslan radi spasenja ljudskog, da će onaj ko poveruje u Njega pronaći radost koju mu niko neće moći oduzeti, mi prihvatimo te reči i verujemo u Hrista. Tu veru potvrđuje tako velika radost i tako duboki mir koji se u nas useljava da nam drugi dokazi više nisu potrebni. Neću vas ostaviti sirotne: doći ću k vama (Jn. 14, 18); Ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28, 20). Ushićeno je srce tim prisustvom, i sa svakim od nas događa se isto što i sa nevernim Tomom, koji je najpre tražio dokaze, da bi zatim uskliknuo: Gospod moj i Bog moj! (Jn. 20, 28).
Ne, predmet naše vere nije apstraktno božanstvo koje bezbožnici negiraju – ne sastoji se ona u tome – nego u Bogu Kog nam je objavio Hristos. I nisu čuda, moć i vlast to čime nas On privlači, nego ljubav, dobro i lepota koju izliva Njegov lik. Zaista, nikada čovek nije tako govorio kao ovaj Čovek!
Sve se u svetu menja i zaboravlja, sve prolazi, ali Hristos ostaje onakav kakav je oduvek bio, On je i dalje predmet takve ljubavi, takve vere i vernosti da milioni ljudi radije biraju smrt i stradanja nego da se odreknu Njega. Štaviše, oni u samim stradanjima vide mogućnost da uzmu učešća u Hristovim stradanjima, a u smrti zalog da će biti sa Njim. Šta se na zemlji može uporediti sa tom ljubavlju, sa tom verom i vernošću?
„Celu te je, zemljo rodna, Car Nebeski s licem roba blagoslovom pohodio“. Tjutčev je ove stihove napisao o Rusiji, ali mi ih možemo čitati kao da se odnose na celu planetu i na sve epohe. Jer to Hristovo pohođenje, to njegovo prisustvo među nama i danas je isto tako očigledno kao i pre dve hiljade godina u Galileji.
I zato naše besede o veri možemo završiti na sledeći način. Kada kažem: „Ja verujem u Boga“, ja tada pred sobom vidim lik Hristov. Njegov pogled kao da je uperen samo u mene. Ja umom znam da se On daje svakome, ali pritom osećam poziv koji je upućen baš meni, ljubav koja je usmerena upravo ka meni, i kao da čujem reči: „Ja sam tebi došao i radi tebe predajem celog sebe. Ja te volim i želim večnu zajednicu s tobom“.
I u onim trenucima kada to iskustvo u meni zaglušuje taština ovoga života, ja Mu svejedno odgovaram ljubavlju, i nisu mi potrebni ni dokazi ni tumačenja. Ja celim bićem znam da On na sličan način kuca na vrata svakog srca, i želim svakome da kažem: „Zagledaj se u Njega, oslušni dobro Njegove reči, jer nikada čovek nije govorio tako kao ovaj Čovek, i nastupiće za tebe taj jedinstveni susret, čija se dubina i radost ne mogu uporediti ni sa čim na svetu. Počeće novi život, zasijaće nova svetlost. I ma koliko mi padali, ma koliko puta ih proneverili na svom životnom putu, tu radost nam niko neće oduzeti“.
Eto to je, u suštini, sadržaj naše vere, ali i njen izvor. Naša vera počinje Hristom, rađa se iz susreta sa Njim, i Hristom se završava. Ona često kao da umire u nama, mi zaboravljamo na nju, predajemo se taštini ovoga života, ali onda nam u ruke ponovo dospeva ista ona nevelika knjižica, i opet je pred unutarnjim pogledom isti onaj lik, opet Neko stoji na vratima srca i kuca.
Kako je važno, kako je usred životnog meteža beskrajno važno prepoznati to kucanje!
Protojerej Aleksandar Šmeman
