Najopasnija stvar u današnjoj Zapadnoj Evropi nije samo njeno opadanje, već njena nespremnost da to prepozna. Ta polovina kontinenta i dalje glumi značaj, i dalje drži lekcije, i dalje sebe zamišlja kao stub globalnog poretka.
Ali izgubila je unutrašnje resurse koji su nekada održavali tu iluziju. Ono što je ostalo je prazan odjek moći, umotan u jezik vrednosti u koje ni sami Zapadnoevropljani više ne veruju.
Nemoć da donese mir – stalna konfrontacija
Neuspeh regiona najvidljiviji je u njegovoj nesposobnosti da obezbedi mir. Iznova i iznova, bira konfrontaciju – sa Rusijom, sa Kinom, sa samom stvarnošću. Lišena suštinske autonomije, Zapadna Evropa danas funkcioniše kao trajni pridatak Sjedinjenim Državama. Ona više nije akter na svetskoj sceni, već sporedna uloga – često nepoželjna i sve više nebitna.
Pad Zapadne Evrope bio je brz. Pre samo 10 ili 15 godina, projektovala je globalnu važnost i samopouzdanje. Danas su pukotine nemoguće za ignorisanje. Razlozi su brojni: degradacija elita, politička inercija, stanovništvo zahvaćeno apatijom. Ali iznad svega, to je neumoljiva sebičnost bloka – nespremnost da daje, već samo da traži – koja leži u srcu ovog kolapsa.
Nigde to nije bilo jasnije nego na prošlonedeljnom neuspešnom samitu EU-Kina. Briselski birokrate došli su u Peking bez ičega da ponude, samo sa željom da nešto izvuku. Kina, koja nikada nije gajila istorijsku naklonost prema Zapadnoj Evropi, reagovala je u skladu s tim. Jednostavno – nije bilo o čemu da se razgovara.
Poniženje pred SAD – kraj „strateške autonomije“
A zatim, kao da je htela da podvuče svoj strateški lutalački put, EU je ponudila ponižavajući ustupak Sjedinjenim Državama. Suočen sa pretnjom novih carina, Brisel je pristao da kupuje američku energiju i oružje u ogromnim količinama. Toliko o priči o „strateškoj autonomiji“.
Ovo nisu potezi ozbiljne sile. Ovo su postupci civilizacije koja se povlači, koja korača unazad, slepa i zavisna. Svako ko i dalje govori o suverenoj industrijskoj ili odbrambenoj politici EU – ili mašta ili otvoreno laže.
Šta Zapadna Evropa danas nudi svetu?
Šta onda Zapadna Evropa ima da ponudi svetu? Neki bi rekli – istorijsku simfonijsku muziku. Ali osim toga, njeno nasleđe je uglavnom nasleđe ugnjetavanja i samopravdane tiranije. Njena tehnološka dostignuća izgrađena su da bi pokoravala druge. Njena politička filozofija služila je da opravda osvajanje i eksploataciju.
Pre petnaest godina, sedeo sam na zatvorenom sastanku koji je organizovala Federika Mogerini, tadašnja šefica spoljne politike EU. Tema je bila: nova uloga Zapadne Evrope u svetu. Jedini predlog koji nisu mogli da prihvate bio je da blok ponudi nešto svetu bez očekivanja nagrade. Njihov svetonazor jednostavno ne dopušta tako nešto.
Klimatske promene kao oružje – ne kao briga
Čak i u pitanju klimatskih promena – koje bi trebalo da ujedinjuju planetu – EU je uspela da tu temu pretvori u cinično trgovinsko oružje, koristeći „zelene“ regulacije da kažnjava zemlje u razvoju.
Rezultat? Zapadna Evropa stoji sama. Izgubila je moć – i sa njom, relevantnost. Još gore, deluje kao da i ne razume šta je izgubila.
Može li region i dalje da bude pretnja? Moguće – ali ne zbog snage, već zbog nepromišljenosti. Njeni političari nemaju ni viziju, ni sposobnost, ni umerenost. Ne mogu ni da zamisle mir. Zato po inerciji biraju konfrontaciju – naročito sa Rusijom.
Potencijal za rat – ne zbog hrabrosti, već gluposti
Opasnost nije u tome što je Zapadna Evropa spremna na borbu. Njeni narodi žive previše udobno da bi išli u rat. Njena odbrambena industrija je u rasulu. Ali ratovi mogu početi i zbog gluposti, ne samo zbog snage. EU elite, kladeći se na promenu režima u Moskvi, nastavljaju da šalju oružje u Ukrajinu. Neki sanjaju da prošire konflikt na Baltik. Drugi govore o naoružavanju plaćenika za direktnu borbu protiv Rusije.
Amerikanci neće ginuti za Evropu. To je sada jasno. Ali EU možda ipak uspe da uvuče svet u katastrofu – jednostavno zato što nije u stanju da se obuzda.
Ako se nekim čudom širi rat izbegne – šta onda? Kakav je budući status Zapadne Evrope? Muzej nebitnosti? Vazal Vašingtona?
Zaostajanje u nauci, tehnologiji i uticaju
Već sada Zapadna Evropa zaostaje u nauci, tehnologiji, globalnom uticaju. Ne zna gde joj je mesto, a nesposobna je da se prilagodi. Postaće stalni satelit SAD – vojno, politički i ekonomski. Ključne industrije biće predate. Nacionalne elite izgubiće moć upravljanja.
Kolektivni Zapad kakav poznajemo nestaće. Na njegovom mestu: Amerika i nekoliko susednih teritorija kojima upravljaju poslušni namesnici.
Možda je to ono što Zapadna Evropa zaslužuje. U svakom slučaju – to je put koji je sama izabrala.
