Još pre nego što je „odbegao“ na Svetu Goru, princ Rastislav Nemanjić je znao da onaj koji ne služi Bogu, ne može služiti ni svom narodu. Otuda je revnosno monahovao pogađajući oba cilja – ugodivši Bogu učinio je neprolazna dela za svoj narod, čije vrednosti i mi danas baštinimo. Jer, Sveti otac naš Sava je najpre bio monah, Svetogorac, pa tek onda sve ono drugo, što mi u svom neznanju volimo da ističemo, kad ga se ponekad setimo. Ovom prilikom ćemo skrenuti pažnju na malo poznato „Zakonopravilo“ Svetoga Save (iz 1219.), zbornik „crkvenih pravila“ i „građanskih zakona“, kojim se uređivao duhovni, porodični i pravni život u novoj, samostalnoj srpskoj Crkvi i kraljevini. Po svom teološkom i istorijskopravnom bogatstvu ovaj Zbornik je prava sveta knjiga Srba. Dogmatski i apologetski spisi ovog „Nomokanona“ (na grčkom jeziku) imali su za cilj da Srbe učvrste u pravoverju i zaštite od mnogobrojnih jeretičkih učenja, pogotovo od latinske jeresi.
Oni su poslužili kao preovlađujuća osnova za 130 godina mlađi Dušanov zakonik (ostajući „Zakon svetih otaca“ i izvor „božanskog prava“), a da je njihov značaj neprolazan vidi se po tome da su ostali osnova svetovnog zakonodavstva i u Zakonu prote Matije Nenadovića s početka 19. veka.
Za nas je ovde interesantna pouka o tome kakav je odnos zakonodavca bio prema onima koji su postali ratni zarobljenici (ili učinili štogod protiv „zakona tuđinskih“) i tako dopali zatočenja u drugim državama. Bilo je, naime, propisano da se preduzme sve za njihovo oslobađenje (da se zavešta imovina, prikuplja milostinja, da se vlastela odrekne dela prihoda, da se čak otuđe i crkveni sasudi da bi se sakupilo dovoljno za otkup) i da se dotičnome obavezno sudi u našoj zemlji, ako se ogrešio o zakon.
Sa „Zakonopravilom“ Svetoga Save Srbija je početkom 13. veka i za današnja poimanja bila pravna država. Koliko je to ona danas, presudite sami.
U „Hilandarskoj povelji“ Stefana Prvovenčanog kaže se da je njegov otac Nemanja (tada već monah Simeon) „pošao u Svetu Goru, taj zemaljski raj, da se nasiti krasnoga glasa prečudne one ptice, Save monaha.“ Slatkoglasni njegov poj za srpski rod traje i danas, čuli ga mi ili ne, i trajaće dok je vremena…
