Hiljadama godina ljudi se okupljaju u malim grupama da bi uživali u hrani. Zašto je to važno – i zašto i dalje nastavljamo ovu tradiciju?
To je jedinstvena ljudska pojava: volimo da sednemo zajedno i dobro se počastimo. Obroci sa prijateljima, večere kod kuće, praznična okupljanja gde često preteramo – toliko je uobičajeno da retko o tome razmišljamo, osim kada se u javnosti proširi mišljenje da toga više nema dovoljno.
Panika zbog „nestajanja porodičnih ručkova“ redovno puni novinske naslove. Postoje dokazi da takva zabrinutost nije novijeg datuma, već da traje najmanje sto godina. Sve to sugeriše da je zajedničko jedenje ne samo uobičajeno, već duboko važno. Ali – zašto?
Koreni zajedničkog jedenja – pre nastanka naše vrste
Deljenje hrane verovatno potiče iz perioda koji je stariji od same pojave Homo sapiensa, pošto i šimpanze i bonoboi – naši najbliži primati – dele hranu unutar grupe. Ali davati hranu najbližima nije isto što i jesti zajedno, ističe sociolog Niklas Neuman sa Univerziteta Upsala u Švedskoj.
„Možete raspodeliti hranu kao predmet bez toga da zaista sednete i jedete sa drugima“, kaže on. Čini se da su ljudi dodali brojne složene društvene slojeve ovom ponašanju.
Prvi zajednički obroci – oko vatre
Prvi zajednički obrok možda je nastao oko logorske vatre. Ne zna se kada su ljudi ili njihovi preci prvi put naučili da kuvaju – procene variraju, a najstarija ide čak do pre 1,8 miliona godina – ali ako je neko uložio trud da lovi ili sakuplja hranu, zapali vatru i pripremi obrok, to implicira postojanje društvene grupe koja učestvuje u tom procesu.
A kada svi sedite oko vatre, tog toplog i svetlog žarišta u mraku, možda ostajete budni duže nego inače, spekuliše biološki antropolog Robin Danbar sa Oksforda. Ti dodatni sati mogli su biti zlatna prilika za povezivanje uz hranu.
Zašto danas uživamo u zajedničkim obrocima – endorfini kao „socijalni lepak“
Kako god da su nastali, zajednički obroci su povezani sa boljim blagostanjem. Danbar je u studiji iz 2017. godine ispitivao stanovnike UK koliko često jedu sa drugima. Što su češće jeli u društvu, bili su zadovoljniji životom i imali su više prijatelja na koje mogu da se oslone. Statistička analiza je pokazala da obroci uzrokuju ove efekte, a ne obrnuto.
„Jedenje pokreće endorfinski sistem mozga, koji je glavni farmakološki temelj društvenog povezivanja kod primata i ljudi“, kaže Danbar. „Jedenje u grupi pojačava lučenje endorfina na isti način kao zajedničko trčanje. Usklađena aktivnost povećava oslobađanje endorfina dva puta.“
Poverenje za trpezom – zajednička hrana zbližava
Jedenje iste hrane u isto vreme čini da neko deluje pouzdanije, otkrile su novinarke Sintija Greber i Nikola Tvili u istraživanju za svoj podkast Gastropod. Na primer, Ajelet Fišbah sa Univerziteta u Čikagu pokazala je da su ljudi u investicionoj simulaciji davali više novca osobi sa kojom su prethodno jeli iste bombone.
Takođe, ljudi koji su jeli iste grickalice brže su dolazili do dogovora u pregovorima nego oni koji nisu. Fišbah smatra da je ovo ostatak onog starog vremena u kome je sličan ukus u hrani mogao da označi slične vrednosti.
Mračna strana zajedničkih obroka – kontrola, moć i pritisak
Ipak, zajedničko jedenje nije uvek prosto i pozitivno. Gozbe – obroci sa neuobičajeno mnogo hrane – mogu biti pažljivo režirane prilike za pokazivanje moći i kontrole. Na primer, žetvena gozba koju gazda priređuje radnicima ili novogodišnja zabava na poslu gde se procenjuje velikodušnost poslodavca.
I porodični ručkovi, koliko god hvaljeni bili, nisu uvek lišeni tenzija.
„Ako ih pitate, ljudi će vam reći da uživaju u obrocima sa prijateljima i voljenima. Ali to može biti i užasno iskustvo,“ kaže Neuman. „To je prostor kontrole i dominacije.“ Obroci na kojima vam neko stalno kritikuje izbore ili izgled svakako ne podižu blagostanje.
Stariji ljudi – da li stvarno pate kad jedu sami?
U jednom od Neumanovih aktuelnih istraživanja, koje se bavi odnosom prema zajedničkom jedenju kod starijih ljudi u Švedskoj, otkrio je nešto iznenađujuće. „Pitamo ih da li im smeta što jedu sami. Većini ne smeta“, kaže on.
Vole da jedu sa drugima, ali kod ovog ispitivanog uzorka, ne oseća se toliko duboko gubitak zajedničkih obroka. Možda to ima veze sa tim da li već trpe usamljenost – ako već jesu usamljeni, onda usamljeni obrok samo pojačava nelagodu.
„Ali ako ste osoba koja često jede sa drugima,“ zaključuje Neuman, „onda vam ponekad verovatno prija da budete sami i čitate.“
