Задар је одувек био најважније средиште далматинских Срба. Извештај Генералног провидура за Далмацију из 1790. године саопштава да само у српским селима око Задра живи 24.313 људи. Задар је опеван и у народним песмама:
„Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови…“
(„Мали Радојица“)
Задар је одувек био најважније средиште православних Срба у Далмацији, који су ту чинили и знатан део становништва. Задранин Србин био је Јован Зовинић, који је још 1535. године био ректор правника на Универзитету у Падови. Други учени Задранин, витез Петар Александар Паравија, саветник сардинског краља и професор историје на Универзитету у Торину, основао је 1850. године библиотеку. Била је то прва далматинска библиотека, у Задру, којој је уступио многе своје књиге.
Од 1842. до 1918. године у Задру се налазило седиште Далматинске епархије наше Цркве. Године 1841. у Задру је основана православна богословска школа, а 1869. и Богословски завод у рангу факултета. Године 1854. отворена је српска Девојачка школа, а 1879. и дечји вртић. Српска читаоница у Задру отворена је 1879, а Српска штедионица 1902. године.
Омладинско друштво „Првенац“ је 1869. године у Задру свечано прославило празник Светог Саве. Задарско друштво било је део „Уједињене омладине српске“. Од 1904. постојало је и Српско певачко друштво „Бранко“. „Далматинска матица“ је 1869. године размењивала књиге са Друштвом српске словесности у Београду.
У овом граду током 19. века излазили су српски часописи „Првенац“, „Истина“, „Магазин“, „Српски лист“ и „Српски глас“ (гласило Српске странке на приморју). За Нову годину 1903. године појавио се у Задру нови лист „Приморски српски лист“, под уредништвом П. Петрановића.
Саборна црква Светог пророка Илије у Задру (1773) налази се у старом граду, у срцу задарског полуострва, на Тргу сердара Стојана Јанковића (рођеног у околини Задра). Подигнута је на месту старе православне цркве Светог Илије из 1548. године. Поред цркве Светог Илије подигнута је 1807. године и православна црквица Светог Спиридона, заштитника помораца.
Најстарије српске цркве у селима око Задра (парохије Задар и Равни Котари) су:
- Свети Никола (1440), Кула Атлагића;
- Свети Ђорђе (1537), Биљани Горњи;
- Свети Кирик и Јулита (1537), Карин;
- Свети Ђурђе (1567), Смоковић;
- Свети Георгије (1675), Ислам Грчки.
Далматинским сабором у Задру председавали су и Срби. Један од њих, додуше Бокељ, Стјепан Митров Љубиша, у свом последњем саборском говору у Задру рекао је:
„Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Србин православне вере. Излазећи одавде, остављам у Сабору младих сила, који, ако их је Српкиња задојила, знаће бранити права своје народности и вере…“
На Ђурђевдан 1901. године у Задру епископ далматинско-истријски, академик др Никодим Милаш, завршио је писање своје чувене књиге „Православна Далмација“. Предговор ове књиге почиње речима:
„Ваљда нема на свету земље у којој је нетолеранција наспрам православне вере тако велика као у Далмацији… Мене је, као православног Далматинца, ова ствар одавна занимала.“
Према попису становништва из 1991. године, Задар је имао 76.343 становника, од чега су 10.958 били Срби (14,35%).
Знаменити Срби који су свој век провели у Задру били су: Петар Јагодић-Куриџа, вођа буковичке буне, сердари Стојан Јанковић и Илија Смиљанић, епископи и борци за националну просвету и права Срба Симеон Кончаревић и Стефан Кнежевић, др Никодим Милаш, архимандрит Герасим Петрановић, научник Божидар Петрановић, песници Јован Сундечић и Петар Прерадовић, као и књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница.
Колико је Задар био значајан говори и то у да је у Београду 150 година постојала Задарска улица. Нажалост, то име је недавно промењено и понело је име по Добрици Ћосићу.
Задар више није добио улицу у Београду. Такав потез наишао је на негодовање интелектуалаца и јавности.
