На самом почетку Другог светског рата када је Немачка без објаве рата напала Краљевину Југославију, а у ствари само Србе, Смиља је, као млада девојка као добровољац ступила у армију и као болничарка учествовала у Априлском рату, на југу државе, у армији којом је командовао генерал Недић.
Насупрот слици коју је стварала послератна титоистичка пропаганда та армија се борила врло успешно, али су после капитулације званичне југословенске власти њени борци допали немачког ропства и заточени у немачке концентрационе логоре.
Смиљу Аврамов није задесила та судбина јер су је Немци, као студенткињу Бечког универзитета, пустили на слободу.
Смиља међу партизанима и први утисци о Титу
На слободи, Смиља се прикључила партизанском покрету, којим је командовао Тито. Али је она била личност која је имала храбрости да зна, и после рата брзо је схватила да су српски партизани, како је сама говорила, упали у клопку једног, слободно могу да се изразим, белосветског хохштаплера Броза заносећи се утопијским комунистичким идејама. За Србе је то имало трагичне последице.
Сусрети са Титом и слика комунистичке елите
Смиља је имала прилике да гледа Тита и изблиза на званичним пријемима на које је после рата ишла у пратњи свога мужа, који је тада био министар у влади Југославије. Причала ми је да јој је тамо Тито, са свом оном његовом склоношћу за кинђурење и раскош, више личио на кловна него на «најбољег сина наших народа и народности» и легендарног вођу пролетаријата.
Да би се на тим пријемима украсиле жене комунистичких руководилаца имале су право да на реверс узимају из музеја накит. «Мој муж је у том друштву увек био некако с краја. … Једном са сред сале иде према нама жена једног крупног руководиоца са испруженом руком и показујући брош на мојој блузи и, не здравећи се, говори: „Реци одакле си га узела, на следећем пријему је мој!“ Ја јој одговорим – „То је брош моје бабе, а ставила сам га као знак мога буржоаског порекла.“
Истраживања и закључци о Титу и Ватикану
Касније Смиља је, као зрео научни радник, строгим научним методама установила да су њени први утисци о Титу били тачни. Њена истраживања су показала да се Тито уз подршку Енглеза 8. септембра 1944. сусрео са римским папом и да је током рата одржавао везе с католичким клером и усташким поглавником Антом Павелићем.
Управо због тога је стравични логор смрти Јасеновац током читавог рата „радио“ спокојно и у пуном замаху, без икаквог партизанског ометања.
Антирелигијска политика комунизма и улога Ватикана
Али за комунисте то није било ништа ново. У односу на религију Лењинов период остаће забележен по томе што су побијене хиљаде православних свештеника и монаха, мноштво цркава и манастира уништено и позатварано, а истовремено дате су посебне бенефиције Римокатоличкој цркви. Те бенефиције су на иницијативу Стаљина укинуте 1929, али ни тада Ватикан није дигао руке од СССР-а.
Институт „Russicum“ и геополитичке последице
Исте године у Риму је основан институт „Russicum“ са задатком да образује свештенике за „специфичне“ мисије у СССР-у и да их тамо упути кад за то дође време. То време је дошло доласком на власт Горбачова и мисионари из „Russicumа“ јурнули су у енергичну акцију.
Сам Горбачов је изјавио: „Све што се догодило у Источној Европи последњих година, не би било могуће без учешћа папе Јована Павла II.“ (3. марта 1992).
Смиљина анализа антиправославних процеса
На те речи Горбачева Смиља је обраћала посебну пажњу. Она је са великом тугом гледала, како ни руска елита не схвата да је тај процес антируски и да подцењује опасности које он носи.
На примеру Срба она је показала и документовала антиправославну суштину деловања Ватикана. Тако се, на пример, за време Другог светског рата, Ватикан својски трудио да спасе усташе који су као фашисти заробљени под Стаљинградом.
Труд је уродио плодом и те усташе су се од фашиста „преобразиле“ у Титове партизане и после у Србији допринеле успостављању његове диктатуре.
А српске четнике, који су увек били антифашисти, али су и поштовали српске вредности и српску историју, Црвена армија разоружавала и предавала их Титовим партизанима, који су их бездушно убијали.
Папа Јован Павле II и концепт „хуманитарне интервенције“
Деведесетих година прошлог века папа Јован Павле II увео је појам «хуманитарне интервенције», који је само обновљена варијанта старе језуитске поставке о «кажњавању у име милосрђа».
Поводом „српске агресије“ у Босни папа је изјавио: „Уколико видим да је мој сусед прогоњен, ја морам да га браним. То је акт милосрђа. Међународна заједница има иста права и обавезе према било којој нацији која је нападнута – и у крајњој линији има право да брани недужни народ снагом оружја.“
Ћутање Ватикана о страдању Срба
У време хрватске агресије на западну Славонију, 2. маја 1995, у којој је убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдање српског народа.
Уместо тога, у апостолском писму „Orientale lumen“ (Светлост Истока) позвао је католике и православце да убрзају процес сједињавања и скину са себе грех «тисућљетне шизме».
Критика савремене власти и друштва
Наш садашњи тренутак и непосредну прошлост описала је јасно и тачно: „Народ је фрустриран и нема одговора зашто је понашање власти толико снисходљиво у односу на све ултиматуме. … Словенци су стрељали јадне српске младиће метком у чело на граници и никада за то их Србија није позвала на одговорност. … Неорганизовани интелектуалци су се повукли у мишје рупе.“
Смиљин поглед на „етнораспад“ и судбину српске дијаспоре
Смиља је увек имала истанчан осећај за суштину друштвених појава. Када је Тито отворио границе, и реке људи потекле из Југославије на Запад, она је тај процес називала новим етнораспадом јер је преко милион Срба отишло у иностранство.
Да би објаснила шта их тамо чека, позвала се на писмо Николе Тесле својој мајци од 18. новембра 1891: „Мајко … волео бих да сам крај тебе, сад, и да ти принесем воде . …Све ове године моје службе човечанству нису ми донеле ништа до увреда и понижења.“
Смиља је увек била убеђени антифашиста и, говорећи у Хашком трибуналу, изјавила да је ово што се сада дешава у виду глобализације много горе и далеко превазилази стари фашизам.
Последње године и опроштај
Кад смо јој честитали стоти рођендан казала је мом руском пријатељу:“ Нама Србима не треба ни један литар руске нафте нити гаса. Али нам треба моћна руска држава, снажна и споља и изнутра, и то би за нас била велика срећа и радост.“
Проф. Смиља Аврамов преминула је 2. октобра 2018. године у 101. години живота, а сахрањена је 6. октобра 2018. на београдском Новом гробљу.
Завештање и поука
После опела прочитана је порука Његове Светости Патријарха српског. У кратком и топлом говору од мајке се опростила и најстарија кћерка истакавши да их је мама, и то не само њих две кћерке, него и унуке и праунуке, учила да стичу знање, јер је то једина вредност коју им нико не може отети.
А сви ми, њени поштоваоци, морали бисмо да усвојимо бар трунку Смиљиног знања, како бисмо мање лутали.
Смиљине мисли о Србији и путу ка будућности
„Идеја југословенства дефинитивно је сахрањена. … Србија мора поставити своје карте на сто победничких сила у Првом и Другом светском рату, којима историјски припада. … Да би избегла замке на свом даљем путу, потребно је да пронађе одговор на два фундаментална питања:
После трагичног искуства са идејом југословенства, које су претпоставке друштвене кохезије? После скупо плаћених револуционарних, утопијских снова и обмана, које су претпоставке друштвеног прогреса?
Осуда „вируса брозовштине“ и историјска опомена
И даље, а с тим у вези, морамо се ослободити „вируса брозовштине“ и схватити како и због чега је у најтежем тренутку историје 1941. спасавање отаџбине поверено човеку без отаџбине, Јосипу Брозу, луталици који ће прећи пут од аустроугарског подофицира 1914. … до земље коју није познавао, нити је за њу био везан психолошки и емотивно. Та земља стављена је великодушно у његове прљаве руке.
Драгомир Давидовић, Видовдан
