У већини духовних традиција, укључујући и хришћанску, сматра се како је за истински духовни опит нужно превладавање упућености на објектни свет, односно одвајање од материјално-економске логике и праксе које доминирају овим светом и животом.
Ипак, са становишта наше духовне традиције важно је напоменути како ми не одбацујемо свет као такав и нисмо обавезни на физичко и практично одвајање од њега, попут просторног удаљавања и изолације или неприхватања ових или оних друштвених норми, односно технолошких открића. Укратко, не морамо да живимо у пештери или одбијамо да користимо аутомобиле или компјутере како бисмо постигли духовне циљеве. Пост, на пример, за нас не значи одбацивање тварног као таквог, него умереност и што је најважније правилну употребу од природе датог и културом пренетог, односно правилну усмереност у њиховом коришћењу. Идеал је наша максимална слобода у руковању стварима овог света, и одсуство зависности од њих, али и она може бити само делимична, с обзиром на природне, па и културно-друштвене околности.
Дакле, док смо у свету не можемо бити сасвим независни од њега и грчевита жеља за потпуним бекством, очишћењем и слично може бити штетна и деструктивна, посебно ако је резултат самовоље или лошег вођења, тачније подложности туђој самовољи, плаштом каквог год ауторитета она била потврђивана.
Оно то је важно јесте да у стварима духа не треба да примењујемо објектну, односно материјално-економску логику, да не пресликавано овосвестке односе на духовну раван. Ако то не успемо, долазимо у опасност да ступимо на простор магијског или идеолошког, односно да будемо манипулисани од стране веома овосветских сила или да сами у њихово име или име сопствених страсти манипулишемо другима.
Духовни и мистични опит за нас је искуство Царства Небеског, као простора љубави, који нас учи како треба да поступамо према другим људима, како они нису објекти међу објектима, али ни неке аморфне сабласти или марионете у нашим или било чијим рукама. Они који имају истински духовни опит не пресликавају овосветске односе на духовну раван, него духовним прожимајући односе у овом свету, указујући на Царство Божије и показујући га и оприсутњујући колико је то у нашој палости могуће.
Најзад, истински духовни опит заправо никад оштро не раздваја духовно и материјално, сакрално и профано, јер све је то Божија творевина и простор Божије воље и његовог дејства. Раздаљина између Творца и творевине је, с једне стране, безгранична, али захваљујући образу Божијем у нама и макар и пригушеној светлости Божијег стварања у свему око нас, а пре свега захваљујући оваплоћеном и васкрслом Богочовеку, она је истовремено готово непостојећа. Јер Бог нам кад нас је стварао није цртао мапе, са строго фиксираним границама нашег деловања, него нас је позвао. Пут ка њему зато није лавиринт, већ пој пастпра који не жели да и једно његово благо залута.
