Једна од најпотреснијих и најконтроверзнијих прича старе Србије јесте љубав и трагедија краља Александра Обреновића и краљице Драге Машин. Њихова судбина, често приказивана као скандалозна и неморална, у суштини крије причу о жени која је много превазилазила оквире свог времена.
Иако је историја памти као „српску Марију Антоанету“, Драга је била изузетно образована, културна и хумана жена. Финансирала је археолошка истраживања Виминацијума, помагала Јована Скерлића, Бранислава Нушића и Јову Јовановића Змаја, подржавала сиротиште и уводила штедњу на двору. Њена наклоност према уметности и моди изнедрила је и оригиналне дизајне одеће инспирисане средњовековним српским владаркама.
Међутим, након што је српски краљ Александар, десет година млађи од ње, објавио намеру да је ожени, Драга је постала мета политичких и медијских напада. Противници династије Обреновић, уз подршку страних утицаја, представили су је као „жену лаког морала“ и „руског агента“. Тај наратив постао је оправдање за Мајски преврат 1903. године, у коме су краљ и краљица зверски убијени, а династија Обреновић трајно угашена.
Историјски извори, међутим, откривају другачију слику. Драга Машин, унука војводе Николе Лунјевице, говорила је више језика, бавила се новинарством и преводилаштвом, и радила на просвећивању народа. Након трагичне смрти супруга, наставила је да се издржава својим радом, што је у то време било готово нечујено за жену племићког порекла.
Иако је касније оптуживана за измишљену трудноћу и политичке интриге, документа објављена уочи Другог светског рата показују да је краљ Александар уочи преврата планирао да Драгу пошаље у иностранство, што руши верзију да је она управљала државом. Аустроугарски лекари, који су током Првог светског рата откопали њене остатке, нашли су и трагове фетуса — доказ да је, супротно гласинама, у тренутку убиства заиста била трудна.
Судбина краљице Драге, жене која је желела да буде списатељица, а постала симбол пропасти једне династије, остаје једна од најтужнијих прича наше историје. Данас, више од једног века касније, време је да се њен лик посматра без сенки пропаганде – као лик образоване, хумане и несхваћене жене која је платила највишу цену љубави и политике.
