Бан Светислав Тиса Милосављевић је човек без којег би бањалучка историја остала ускраћена за читав један златни период. Био је један од најзначајнијих људи у Краљевини Југославији и један од најпоузданијих људи краља Александра.
Прича о храбром војнику, одважном господину, одлучном бану, „бањалучком Периклу“, али пре свега добром човеку, људини, почиње 7. септембра 1882. у Нишу, граду раскрсници између источњачке и западњачке културе. складан брак оца Томе, богатог нишког трговца, са 20 година млађом супругом Василијом, за Тису је био прави пример живота у коме је владао угодан мир и обострано задовољство.
Тисина жеља за проучавањем техничких наука, са циљем да једног дана постане инжењер, није се остварила. Због финансијске кризе у коју је запао његов отац, принуђен је да уместо инжењерског мантила обуче војнички шињел. Као младић ситне грађе, Тиса запада у велике проблеме приликом полагања пријемног испита. Да би се решила ова агонија, било је потребно неколико речи краља Милана Обреновића, некон чега је упис на Нижу војну академију решен за трен ока. Да ово залагање није било узалудно, сведоче и Тисине потпоручничке еполете, као и Медаља за војничке врлине.
На Војну академију у Београду се уписује 1905. године и постаје питомац XV класе, коју завршава чином пешадијског поручника. Напредовање у служби и почетак балканских ратова Тису затичу са новим еполетама, овај пут капетанским. У оба рата Тиса руководи војним саобраћајем, организује транспорт војника, цивила и ратних потрепштина. Пуцњи Гаврила Принципа и почетак Великог рата дочекују сада већ мајора Милосављевића у Скопљу. Прву ратну годину провео је као помоћник начелника Штаба славне Прве армије.
За помоћника шефа Војножељезничке инспекције одређен је 1915. Сели се у Јагодину, где упознаје своју будућу животну сапутницу Десанку Андрејевић. Тиса се зариче да ће се, ако остане жив и здрав, по окончању рата оженити њом. Недуго затим напушта Јагодину, прелази беспућа Албаније и Црне Горе, кратко борави у Скадру, из ког одлази у луку Сан Ђовани ди Медуа, којој су српски војници из милоште додали „ди не дува”, где организује железнички саобраћај. Ради потреба одржавања железничких линија, Тиса у априлу 1916. одлази на Солунски фронт.
По завршетку рата жени се Десанком, с којом ће добити троје деце: Томицу (1920–1926), Љубицу (1921–2018) и Петра (1926). Поред службовања у многобројним пуковима и војним институцијама, 1925. године добија почетни генералски чин, тј. произведен је у бригадног генерала, што му пружа прилику да се опроба као предавач на Вишој школи Војне академије у Београду. Мало помало, о способностима и војничким врлинама храброг Нишлије прочуло се и на Двору. Тако настаје спонтано пријатељство измеђ краља и Тисе, које ће бити обележено многим обостраним интригама.
Било како било, сви ови догађаји резултоваће тиме да Милосављевић 1926. постане министар саобраћаја. Улази у коштац са озбиљним пројектима широм Краљевине, изградњом и реконструкцијом железничких чворова, уређењем пристаништа и других инфраструктурних објеката, чиме показује сву своју способност, али и некадашњу жељу да постане инжењер. На опште чуђење, краљ га 1928. године лишава министарског звања. Изгледа да је са Тисом имао других планова.
Увођењем Шестојануарске диктатуре, преименовањем Краљевине СХС у Краљевину Југославију и поделом њене територије на бановине, посебно се по своме заостатку и неразвијености истицала Врбаска бановина. Била је то следећа станица за новоименованог бана Светислава – Тису Милосављевића.
На перону бањалучке железничке станице, поред неколицине чиновника стајао је и један од првих људи тадашње општине – начелник Хамзага Хусеџиновић. Било је то на Митровдан 1929. Након обиласка града, ban је створио нимало завидну слику. Блато до колена, неосветљене улице, недостатак стамбених објеката, неуређене зелене површине, гробље у средишту града… Много тога морало се „створити“ да би Бањалука постала достојна престоница Врбаске бановине.
Са градњом се није чекало. Грађене су школе, болнице, путеви… Као бисери нижу се велелепна здања: Палата Банске управе, градски парк, чиновничке зграде, Бански двор, зграда Хигијенског завода, зграда Ниже пољопривредне школе, Соколски дом…
Посебна пожртвованост бана Милосављевића огледа се у томе што је безброј пута одлазио у аудијенције код краља у Београд, молећи за сваки динар више него што је планирано, знајући да ће Крајишницима то бити од неизмерне користи. Захваљујући овим аудијенцијама, које су неретко биле узалудне, основане су културне институције као што су Народно позориште Врбаске бановине и Музеј Врбаске бановине, основни носиоци културног и друштвеног живота Бановине и Бањалуке.
Бањалучани су Тису сврстали у ред личности које су својим радом и залагањем оставиле лични печат у историји града на Врбасу. Период изградње Бањалуке трајао је до 22. априла 1934, када је Тиса, због сукоба с краљем, разрешен дужности бана и постављен за министра саобраћаја Краљевине Југославије. Свечана поворка Бањалучана испратила је бана Милосављевића на путу од Банског двора до железничке станице. Туга је била обострана!
На новој-старој позицији није се задржао дуго. У краљевом окружењу су се налазили многобројни љубоморни „официрчићи“, заслужни да Тиса у Александровим очима падне још дубље. Тако бивши ban и министар одлази у пензију и склања се с пута незајажљивим каријеристима.
На позив Бањалучке епархије Тиса долази 18. маја 1939. на освештање Цркве Свете Тројице и постаје њен кум. То ће уједно бити прилика да последњи пут види дело својих руку, ума и труда – његову Бањалуку.
Тешке дане Другог светског рата Тиса проводи у Београду у топлини породичног дома. Поред многобројних чланака и књига које је написао у претходном периоду, ту завршава последње странице својих мемоара. У новој Југославији живео је мирним пензионерским животом, неометан од комунистичких власти.
Након толико година испуњених радом и несебичним залагањем за добробит своје отаџбине, која му је била увек на првом месту, као и за народ којем је увек веровао и са којим се у рату борио а у миру славио, 28. јул 1960. обележиће крај једне стваралачке епохе човека који је живот ставио у службу народа, највећег бањалучког градитеља, културног утемељивача и просветитеља – бана Светислава – Тисе Милосављевића.
