Сломом Првог српског устанка и Карађорђевим бекством преко Саве у Уграску 1814., урушени су били први темељи српске државе. Турци су убрзо завладали Београдским пашалуком и у знак освете завели страховити терор коме су били изложени сви они становници који нису успели да побегну.
Терор је био све страшнији, а број оних који се нису мирили са овим зулумом био је све већи. Прва се дигла Ваљевска нахија, затим Гружа и Рудник. Незадовољство је букнуло на скупу у Такову 24. априла 1815. кад је за вођу изабран Милош Обреновић.
Брза победа устаника натерала је Турке да са Милошем склопе мир која је познат и као Милош-Марашлијска погодба која је била темељ за успостављање власти Милоша Обреновића уз турски надзор.
Полицијска и судска власт су биле под турском управом
Тим споразумом, полицијска и судска власт биле су под турском управом, али су према Србима учињени били одређени уступци: прикупљање пореза са Турака прешло је на народне кнезове, поред турских кадија био је један српски кнез, који је присуствовао када се судило Србима, установљен је савет народних кнезова који је установљен био у Београду, а њихов задатак био је да се спречи глобљењe раје и да се исправља неправда.
Учвршћивање власти и аутономија Србије
Како је време одмицало, упоредо са турском, расла је и српска управа, која је касније од Турака преузела комплетну власт у пашалуку. Значајно место у њој имао је Милош Обреновић, који је фактички постао господар Србије, поред кога султанов везир у Београду више није имао никакав утицај.
Под притиском Русије, Турска је пристала да испуни обавезе из Букурештанског мира, односно да Србији призна унутрашњу аутономију. Хатишерифом од 1830. године Србија је постала вазална држава под султановом врховном влашћу и руском заштитом, а коначно, 1833. Турска је Србији вратила шест нахија, са чиме су успостављене границе које је Србија имала у Првом устанку.
Борба против хајдучије и унутрашњих претњи
Први задатак после учвршћивања Милошеве власти у Србији било је сузбијање хајдучије на српским друмовима. То више ние било дело усамљених дружина, него су се читава села бавила оваквом безобзирном пљачком. Како невоља никад не иде сама, тако су и учвршћивање Милошеве власти пратили завере, атентати, побуне.
Да би могао изаћи са свим тим на крај, Милош је одлучио да формира прве безбедносне институције: Кнежевску канцеларију, Народну канцеларију, Милошеве момке, Нахијске и кнежевске војводе, сеоске кметове, судове и повренике које је он слао у дипломатске мисије у иностранству.
Милош је значајну пажњу усмерио на формирање Попечитељства унутрашњих дела, које се бавило безбедносним задацима у Србији, док се обавештајним пословима према иностранству бавила Кнежевска канцеларија и Попечетитељство иностраних дела. Оба министарства била су под директним утицајем самог кнеза Милоша и они су извршавали његове конкретне задатке.
Ликвидација Карађорђа и учвршћивање моћи
Један од конкретно најопаснијих задатака био је како се решити кума и најопаснијег ривала Карађорђа Петровића, који је, вођен гласинама, одлучио да се врати у Србију упркос упозорењима Јакова Ненадовића. Карађорђу су управо главе дошле Милошеве „службе“, након чега су Милошу биле одрешене руке за управу над београдским пашалуком.
Следећа на реду била је хајдучија, која је до 1823. потпуно била искорењена у Србији методом „ударио тук на лук“. Строга полиција и судови, уз велики број свирепих смртних казни за хајдуке и друмске разбојнике, учинили су да српски друмови буду најбезбеднији у овом делу Балкана.
Како је Милош Обреновић очувао своју власт?
Милош је у очувању своје личне власти највећу подршку имао у Сими Милосављевићу званом Паштрмац кога су звали и десном руком Милоша Обреновића.
Он је око себе окупио десетине најоданијих и најпозуданијих особа који су били пре свега наоружана пратња самог кнеза, али често су коришћени и за праћење кнежевих противника, бунџија и незадовољника, али и за ликвидације.
Један од најпознатијих Милошевих момака био је Тома Вучић Перишић.
Тек после другог повратка на власт 1858. Милошеви момци су реоргаизовани, а значај су добили такозвани курири, који су преносили тајне информације и поруке. Под лупом су били нахијски кнезови, да порез који прикупљају за њега, не би био проневерен. Таквима и онима који су рђаво говорили против њега, следила је без икакве расправе једино смрт.
Обавештајна мрежа у иностранству
О томе шта се ради у Стамболу, Пешти или Бечу било је од пресудне важности за Србију, јер управо у овим градовима су се политичке прилике и утицаји у Србији преламали. Иако неписмен, Милош је био промоћуран и настојао је да сазна све о приликама у Европи.
Подаци у Србију су се из Угарске допремали из обавештајног пункта у Земуну, који је тад у 19. веку био шпијунко легло. И овде се профилисала посебна личност. Док је за унутрашње ствари био задужен Сима Милосављевић, у иностранству је то био Михаило Герман, који је у име Милоша завршавао све послове од Петрограда где је кнежева писма носио цару на руке, па до Букурешта преко кога је као српски дипломата одржавао везе са Русијом.
Иако је Милош од њега тражио да буде тих и неупадљив, Германова нарав била је другачија. Ноћни живот Букурешта брзо га је понео. Иако је био талентован за тајне послове, имао је велику ману, јер је волео расипнички живот, а и причао је на сва звона да је српски агент и за кога ради. Кад је ово дошло до Милоша кнез је побеснео, али због добро обављеног посла опроштени су му сви греси, али је морао да напусти Букурешт и задовољи се обичним чиновничким послом.
Агенти, доушници и двојне игре
Србија је уз дозволу Турске прве кнежевске агенције у иностранству отворила у Европи, у Влашкој и Молдавији. Све агенције су биле су потчињене директно Милошу Обреновићу до кога су се све информације које су прикупљане сливале. Приоритет у раду имало је агентурно деловање према Турској, а у другом нивоу деловање Аустрије и осталих земаља према Србији.
Пошто је Турска била приоритет, велика пажња посвећена је дешавањима у турским гарнизонима, администрацији и њихова веза са Портом. Посебна пажња посвећивала се контроли писама и ко све улази и излази из Србије, о чему се водила строга евиденција прелазака српско-турске, српско- аустријске и српско- влашке границе.
Као и данас, лојалност „милошевих момака“ владару није зависила од убеђења, већ искључиво од новца. Поуздани пријатељи и сарадници стицали су се управо плаћањем разних апанажа, како за информације, тако и за извршавање одређених послова попут убистава, премлаћивања, или откривања разних ухода.
Овде треба додати да осим Турака, ни Срби нису били имуни на новац, па су тако неки Срби постајали турски доушници. Услуге су се плаћале осим новцем и давањем разних повластица како за кнезове, тако и за кметове и обичне сељаке. Резултати овакве активности су били више него скромни. Било је и случајева када су поједини Срби због сукоба са Милошем из освете уступали информације Турцима.
Издаје и контраобавештајни одговори
У историјским списима забележен је случај извесног Андрије, српског пандура који је био ангажован на чувању барутане и магацина наоружања у Новацима и Црнићу. Он је 1824. пребегао Турцима, јер му је по наређењу Милошевог брата Јеврема Обреновића убијен отац. Андрија је Турцима одао податке о магацинима и тајном наоружавању Срба.
Преко својих агената у везировом окружењу Милош је одмах сазнао за издају, па чак и шта је све Андрија открио Турцима, тако да је одмах наредио појачавање стража око поменутих магацина. Срби су имали велики број агената међу Турцима, зато што су чиновници турске управе били слабо плаћени и у сталној опасности од губитка положаја.
Подмићивање као главно оружје
Милошево главно оружје било је подмићивање. Најквалитетније информације добијао је од агената које је имао у најближој околини београдског везира. Такав је био Осман, хазнадар Марашли Али-паше, који је због тога платио главом. Халид-беј, бивши заповедник спахија Смедеревског санџака, је 1820. године јавио Милошу о турским намерама да изврше атентат на њега.
Наиме, Турци су намеравали да Милошу, приликом боравка у Београду током разговора са султановим изаслаником, дају отровни чибук. У случају неуспеха одредили су неколико људи који је требало да га убију при одласку из Београда. Располажући том информацијом, Милош је одбио да дође у Београд.
Милош је Халид-беју плаћао 60.000 гроша годишње. Међу обичним Турцима у Београду поуздан Милошев доушник био је извесни Мутиш, који је плаћан готовим новцем за сваку услугу. Делегацији која је у Цариграду боравила 1827. руски посланик Рибопјер је саветовао да нађу пријатеље преко којих ће сазнавати како српска страна стоји.
Препоручио им је кнегињу Маврокордато, која је имала добре везе међу Портиним великодостојницима и страним посланицима. Кнегиња је доставила више корисних информација и награђена је са 300 дуката. Чланови делегације су “успели” да за сарадњу придобију и Исак-ефендију, Портиног драгомана (преводиоца), тако што су му дали 500 дуката, обећавши да је то само део новчане награде коју ће добити. Исак- ефендија је ускоро почео да им доставља информације.
Међутим, Рибопјер је посумњао да је Исак-ефендија двојни агент и да Порта преко њега дезавуише српску делегацију. И кнез Милош је у тајном писму упозорио делегацију на ту могућност. Врло брзо се показало да су проницљиви Рибопјер и кнез Милош били у праву. На крају, чланови делегације Димитрије Давидовић и Лазар Теодоровић су успели да са 5.000 гроша поткупе Ђешаф-ефендију, султановог комесара како би им чинио услуге.
