Ako prihvatimo da su „Promene“ (IDJ, 2026) najzreliji Vojažov album do sada, to može da znači i da je ovo album zrelijeg (ili makar starijeg) čoveka, uz mogućnost da neko veruje kako je ta (sa)zrelost simulirana.
Slično albumu „Hotel Jugoslavija“ Relje Popovića, ovde se sazrevanje signalizuje sećanjem na prošlost i detinjstvo, pokazivanjem ranjivosti, preispitivanjem svojih i tuđih postupaka, iskustava, vrednosti i stavova, otvaranjem više prostora za emocije. Protok godina je uvek bio izazov za pevače bilo kog žanra popularne muzike, koja je dalje pre svega muzika namenjena mladima, i to baš onima koji su mladi u tom određenom istorijskom trenutku, sklopu društvenih odnosa i (pod)kulturnih identiteta.
Na ovom albumu se do izvesne mere prevladava, a do izvesne izvlači optimalan rezultat iz potencijala koji je Vojažova pojava od početka posedovala u spoju gotovo animalne energije i emotivnosti, bezmalo robotizovane pojavnosti i dečačke krhkosti, uličnog imidža i težnje za izvesnom kultivisanošću izraza.
Ovaj sklop ambivalencija, osvešćenih ili ne, uvek je bilo ono najzanimljivije u Vojažovoj javnoj ličnosti i u njegovoj muzici (baš tim redom), što je pružalo mogućnost da se o njemu govori i van čisto tržišno-medijskog konteksta, odnosno da se oni legitimno mogu sagledavati iz perspektive umetnosti i kulture.
A iz te perspektive se može govoriti ne kada u nečijem stvaralaštvu ili javnom delovanju uočite nekakvu „ideju“, nego kada otkrijete neki „drugi plan“, neko makar i ne sasvim osvešćeno i nameravano naličje koje ne možete svesti na utilitarno, instrumentalno i funkcionalno, nego svedoči o nečijem ličnom i proživljenom dodiru sa svetom, koji vam taj svet osvetljava iz jedne osobnog, makar i neznatnog i ograničenog ugla.
Ovaj album za tako nešto nudi najviše materijala, što sugeriše već i njegov naslov, ali i medijska strategija koja ga promoviše kao nešto novo u autorovom opusu, ali i na našoj muzičkoj sceni.
Mihajlo Veruović Voyage je do sada radio dosta, ponekad previše razuđeno i nefokusirano, kao da nije lako pronalazio ono što obično nazivamo „svojim izrazom“, rukovodeći se komercijalnim nametima, različitim formatima i kontekstima saradnje, iz jedinu konstantu koju je činila njegova osobena pojava. Na albumu „Promene“ kao da je shvatio da to nije dovoljno i da je vreme za nešto više, a to obično znali nešto ličnije.
Tu su i dalje pesme o novcu i slavi, o „ekipi“, polemike sa onima koji ovom momku spočitavaju da nije dovoljno „ril“, odnosno da njegovo iskustvo nije ni blizu onoliko „tvrdo“ kako bi to želeo da pokaže. Ali tu su i emotivne pesme, obraćanje konkretnim ženskim osobama, priznavanje nesigurnosti u odnosima, ranjenosti i ranjivosti, tu je (kao i ponekad ranije) neizbežno pominjanje majke.
Ali ipak, i ovde Vojaž u neku ruku ostaje „dosladan sebi“, pa devojke o kojima peva ipak kao da više pate zbog njega, nego on bez njih, kao da je on sve vreme u centru svojih, pa i uslovno rečeno ljubavnih pesama.
Ova vrsta programskog narcizma nije strana Vojažu, a podrazumeva se valjda ni onoj muzici koju i kakvu izvodi i stvara. Ovo je i ranije stvaralo utisak izvesne ogoljenosti, odnosno da imamo posla sa nekim ko ne želi da se pretvara, sa isuviše pozira, glumi lažnu skromnost ili glumi bilo šta (premda se u jednoj seriji pokazao kao sasvim solidan glumac).
Zbog toga su neki smatrali da je njegova poza „tvrdog momka“ isuviše loše i očigledno glumljena i neautentična, a drugi opet da je „autentičnost“ u kontekstu ovakve muzike svakako glumljena, pa Vojažov stav, za razliku od tolikih repera i pseudorepera, stoga poseduje izvesnu samosvest i refinman.
Vojaž na ovom albumu ništa ne prepušta slučaju, pa su tu stihovi u kojima ima i duše, trauma, rana, suza, krivice, kiše koja pada i neba koje seva, ima čak i Morave i Balkana, a s skladu s tim i segmenata koji prizivaju sevdalinku, junaka iz srpske istorije, brige o mladima, Boga, jabuke i zmije, uz neizbežne poruke o važnosti iskustva, pa i onog nimalo prijatnog, kako bi se dostigli zrelost i mir.
Tu su čak i stihovi koje u svom prenaglašenom stilu izvodi Sergej Trifunović, kojima se dodatno sugeriše ozbiljnost, zrelost, pa i izvesna ambicija kulturne i društvene legitimacije svog rada, koji bi trebalo da bude prepoznat kao nešto više od puke zabave, namenjene eskapizmu i zaradi.
Takođe, Vojaž ovde radi samo za zvezdama prvog reda, poput Raste, Devita, Bibe i Armanija kojima daje dovoljno prostora da te pesme budu suštinski obeležene njihovim prepoznatljivom udelom, gde kao da se on više prilagođava njima nego oni njemu, makar i na sopstvenu štetu. To svakako donosi i višak motiva poput Eskobara, droge, oružja, robnih marki i kreditnih kartica, kojima Vojaž, doduše, ne ostaje dužan i u nekim pesmama koje samostalno izvodi.
Pored svih tih podrazumevajućih žanrovskih klišea, pa i klišea kojima se sugeriše sazrevanje, ovaj album je ipak izuzetno dobro urađen, tekstualno, muzički i izvođački, a koliko ima više od toga na svakome je da proceni. Meni se čini da ima, već u u tome što Vojaž pokazuje gotovo instiktivnu distancu prema svim tim klišeima, pri čemu upravo u tim momentima u najvećoj meri otvara pristup njegovoj oklopljenoj intimi, unutrašnjem svetu, Vojažu ili tačnije Mihajlu onakvome kakav je možda kad je sam sa sobom, kada sanja, tuguje, plače ili se nečemu u najdubljoj kleti svoga srca nada.
Čak to „otkrivanje“ (poput stihova „da li poznat ti je čovek kada stvarno gledaš ga“ ili „zagledan u sebe nisam video tuđa lica“) najbolje funkcioniše u svesti o svojoj usredsređenosti na samog sebe i u ogledanju u licima drugih, i razlikovanju lica i maski, kako kod sebe, tako i kod drugih. A gde najčešće izbija i želja za uspostavljanjem drugačijih, boljih i čistijih odnosa, uprkos zmijarniku našeg šou-biznisa, pa i zmijarniku ovog društva, ovog sveta, pa i „sveta ovoga“ uopšte.
Opet za razliku od pomenutog albuma Relje Popovića, Vojažove „Promene“ u manjoj meri signalizuju želju za pripadnošću establiranom kulturnom kodu, i kako već i naslovi ovih albuma sugerišu, manje počiva na nostalgiji, a više na želji za promenom, ličnom ali u društvenom, bez preciznog naznačavanja kako bi ona trebalo da izgleda, osim da iza nje treba da stoji rad, trud i i jasan fokus, bez samoobmanjivanja da nam nešto samo po sebi pripada.
Kako ne bismo bili nepravedni kako prema Relji, tako i prema Mihajlu, treba imati na umu i priličnu razliku u godinama, pa i generacijsku razliku među njima, što Reljinu nostalgiju čini relativno uverljivom i nesvodivom na puki proračun, kao i što izvesni Mihajlov egzibicionizam može biti pripisan i dalje veoma mladim godinama.
U svakom slučaju, Vojaž nam je, na svoj način i ne odričući se svog imidža koji bi neki nazvali narcisoidnim, ovde dozvolio da zavirimo u njegovu mladićku dušu, a to je važno, pre svega za njega, jer idu godine i neće se večno biti „bogat, mlad i lep“, kako reče u jednoj pesmi (mlad svakako ne).
Mišići neće biti zauvek tako čvrsti, koža zategnuta, a zlatni nakit, makar na njemu bila i slika Bogorodice, sam po sebi neće doneti onaj smisao koji će nam dozvoliti da jednog dana, mirno i sa osećanjem ispunjenosti, sklopimo oči. Ali kao što rekosmo, Mihajlo je još u godinama mu kada „sklapanje očiju“ još ne može, ili makar ne na sasvim uverljiv način, biti u fokusu.
