Naslov zbirke pesama Radeta Šupića – „Apologetika pisarnice“ (Poetikum, 2024), upućuje na slavljenje, zagovaranje, opravdanje ne toliko pisanja koliko zapisivanja, ne toliko pisaca koliko pisara, zapisničara. Jer zapisničar beleži, katalogizuje, čuva od zaborava i time kao da želi da prevari vreme, a teme ove zbirke i jesu ponajviše vreme i njegovo naličje i-ili ishod – večnost. Pismo i služi da bi se nešto sačuvalo i prenelo, ali i kodifikovalo, sistematizovalo, pa time na neki način i osmislilo i objasnilo, ako ne već i normiralo.
Drugo, ona je donekle i apologija pisca kao pisara, zapisničara, koji na ljudima razumljiv jezik i ljudima dostupan znakovni i grafički sistem prevodi ono neizrecivo, neiskazivo, prevodeći za nas tajnu, ali samu tajnu ostavljajući nedodirnutu, neokrnjenu – tajnu zauvek. Jer „Bog šalje poruke telepatijom“, dok se „drugi igraju razgovorom / pismima / ili čak poezijom“. Dakle, Bog nam šalje poruke, ali mi ih moramo ne toliko dešifrovati koliko prevesti na svoj jezik, svoje kategorije, svoje mogućnosti primanja i poimanja, čemu valjda i služe ti „drugi“, dakle svakako ljudi, ali izgleda ne samo oni, nego i anđeli, demoni i ko sve ne. Oni dakle, prevode i zapisuju Božije poruke poslate na neizreciv i nevidljiv način, što svakako rade uz Božije dopuštenje, koji čim šalje neke poruke verovatno želi da ih neko primi, razume i primeni, i da one mogu da budu tom nekome od koristi.
Dakle, to beleženje, zapisivanje, prevođenje, prekodiranje, u koje spada i poezija, ipak ima nekog smisla i vrednosti, čak velikog i ključnog, ali ga pesnički glas ipak naziva „igrom“. U drugim pesmama, ta delatnost može biti imenovana i kao obmana, maskiranje, prerušavanje, zastor koji skriva tajnu stvari, ali ujedno kao da već samim svojim postojanjem ukazuje na nju, da nekakva tajna ipak postoji i da još ne možemo (i ne smemo?) da se sa njom suočimo oči u oči.
Pesnik dakle jeste donekle obmanjivač, iluzionista, jer ne otkriva celu istinu, ne raskriva tajnu u njenom punom obuhvatu i prisutnosti pred nama, jer to niti može niti bi smeo, inače bi nas oganj te tajne verovatno zgromio, spalio, oslepeo, ili šta god. Pesnik dakle prenosi tajne, ili ono što od tajni može da se prenese ili ono što je sam kadar da prenese, stupajući u svet snova, prelazničke, limitrofne zone između svetova, vremena, nivoa stvarnosti i bića, ili od čega se sve sastoji ovaj svet i svi svetovi u kojima učestvujemo i prisustvujemo. Ali on kao da je vlastan i da čuva te puteve, da kroz njih ne jurnu i sile koje bi nas zgromile, i nas i njega samom, jer tajna je oživljavajuća i otkrivajuća, ali i opasna, potencijalno smrtonosna..
Zato, upravo, pesnik i jeste igrač, on se stalno igra za tajnom, sa vremenom, večnošću i smrću, izbegavajući njihove strele, hice i gromove, začaravajući ih, kako bi ostao živ, kako bi i dalje pevao i prenosio kroz šumsku tamu i senovitost ovog sveta ono što mu je dato da prenese, da posvedoči, da preda. On se probija kroz mračnu šumu spoljašnjeg, ali i svog unutrašnjeg sveta, težeći na izbije na laz, na osunčani deo šume, gde bi mu se biće makar na trenutak raskrilo ili bljesnulo u svojoj punoći i neposrednosti, i kako bi nam preneo makar deo tog sjaja i daha, kako bismo se ohrabrili za život, i našu ljudsku svrhu u njemu.
Zato su i pesnici pomalo bogovi, koji kao da mogu da do izbesne mere rukuju prostorom i vremenom, da prenose dah večnosti i unose ga u naš svet. Jer ne postoji ništa konačno i dovršeno u ovom svetu, a to najmanje može biti pesma, ali njen smisao i nije u tome: čak naprotiv, ona i posvedočava tu nekonačnost i nedovršenost našeg trenutka, ali ukazuje i na zametak onog večnog u njemu, u svakoj čestici prostora i vremena, ka njenoj mogućnosti da se preobrazi i ostvari u večnosti.
Pesnik stoga teži da bude „predstavnik sunca“, onaj koji čini da eksplodira sve što dotakne, „da sve što dotakne(m) vaskrsne“. On teži dakle da bude mali bog, a zapravo ono što svaki čovek, ne samo pesnik i treba da bude, jer rečeno nam je da smo pozvani da budemo bogovi, ne po prirodi nego po blagodati, ali ipak nekakvi bogovi.
Biti pesnik u tom smislu za Šupića kao da predstavlja istinsko ljudsko naznačenje. Svaki čovek je pomalo pesnik, jer teži tajni, njenom doživljavanju i i preživljavanju, i njenom izricanju, prevođenju i ostvarenju u ovom našem svetu i životu, u sebi samom na kraju krajeva. Čovek je posrednik između neba i zemlje, preobrazitelj i čuvar, baštinik i obnovitelj, i upravo u tom smislu on je bog i saradnik Božiji. Pesnik kao da nije za zemlju ili za svet, od zemlje ili od sveta, ali njegova misija je zemaljska i svetska, da prenosi, prinosi, preobražava i prosvećuje; svako odricanje od zemlje, od tla, ali i kulture kojoj pripada, u tom smislu je izdaja sopstvenog pesničkog, pa u krajnjoj liniji i ljudskog naznačenja. On lebdi, pluta, leti kao strela ili zrak, ali uvek se vraća na zemlju, na tlo, u prostor, vreme i jezik u kojima je situiran, oblikovan, u kojima je začet, cveta i zri, jer tu je njegova istinski dom, koji ima da uređuje, pročišćava, preobražavan i provetrenog ostavlja onima iza sebe.
Šupić baš zato, pored svih hajdegerovskih, borhesovskih i drugih vrlo eksplicitno i zasićeno prisutnih elemenata, u uvodu citira i reči Bele Hamvaša da „jedini način promene nije da razorim kulturu, nego da je podignem na viši nivo“, preobrazim dakle, obnovim i iznova oživim, kako ne bi bilo novog vina u mehovima starim. To je valjda za Šupića naznačenje pesnika, ali i čoveka u vremenu, u svetu, koje je moguće tek kad oseti dodir večnosti i bar delimično uspe da ga prevede u to vreme i taj svet, kako bi ona klica večnosti i tom vremenu i sveti prepoznala svoga i zasijala, obnavljajući vreme i svet.
Iako vrlo mlad i tek pred pronalaskom svog istinskog pesničkog glasa i ostvarenjem svojih punih potencijala, Rade Šupić nas upućuje na istinski i duboki smisao poezije i na njenu važnost u našim životima, a time i na važnost naših života, uprkos prolaznosti i smrtnosti. Ukazuje i na važnost stalnog dodira sa tajnom, uvek živog i obnavljajućeg, jer Božiji poruka, glas i slovo su tu dok ima ko da ih čuje i primi, dok ima koga da ih slobodno prenosi u svet i obnavlja ga.
Otuda i njegovo stalno ukazivanje na tradiciju, na dug onima koji su bili iza nas, ali su zapravo stalno sa nama, jer dok je živ njihov glas, njihov tajnoposredujući zrak živi su i oni, a i mi s njima. Do živimo ispunjeni tajnom, u živom dodiru i saradnji sa njom, do tada smo istinski živi, jer sve drugo je samo smrt i besmisleni začarani krug vremenitosti; samo tako ispunjavamo i osvešćujemo naše vreme, iskupljujući i preobražavajući svet, a ne rušeći ga i ne poništavajući, niti skretajući pogled sa njegovog zla i nedovršenosti, kao i ni zla i nedovršenosti sebe samih. Tajna od nas zahteva svest o sopstvenoj malenkosti i ograničenjima, ali i o hrabrosti i veličini sopstvene misije, pred kojom drhte vekovi, sve dok se i sami ne preobraze u vaskrsnoj vatri, zajedno sa svim onim što postoji u svim svetovima, pa i sa velikim svečovečanskim Adamom, stupajući u Vek Vekova, svetlost nezalaznu.
Vlarimir Kolarić, pisac za Kompas info
