Jedna prijateljica iz akademskog sveta reče kako je prinuđena da se što bolje drži za svoje godine, jer ako pokaže slabost, odmah će se naći neko spreman da je „spotakne“.
I zaista, živimo u vreme kada ne smemo da pokažemo slabost, jer to smanjuje našu cenu na tržištu i čini nas ranjivim u trci za društvenom pozicijom. S druge strane, podsticani smo da, najpre posredstvom medija i društvenih mreža, otkrivamo svoju intimu i svoje poroke. Ali tu se radi u pretvaranju realnih slabosti u oružje, odnosno u robu, a navodna intima, poroci i strasti koje stavljamo „na izvolite“ su samo maska za ono što stvarno jesmo, (samo)obmana i manipulacija.
Dakle, nije stvar u tome da se pred ljudima maše svojim manama, porocima i problemima, niti da se moralna raslabljenost i slabost karaktera promovišu kao vrline, već u tome da je dozvoljeno pokazati slabost, a da ne očekujemo da zbog toga budemo ismejani, osuđeni ili društveno degradirani.
U suprotnom, društvo je samo zverinji čopor, gde slabija jedinka biva prepuštena sama sebi, degradirana ili čak uklonjena od drugih pripadnika grupe.
Ljudska zajednica bi, naprotiv, trebalo da počiva na podršci, solidarnosti i razumevanju, koje uvek polazi od toga da smo svi ljudi, što znači da svi imamo brojne slabosti. Moje slabosti me čine sposobnim da razumem slabosti drugih, da ih prihvatim i ako mogu pomognem im u nečemu. Takođe, čini me sposobnim da se poverim drugom, razoružam pred njim, očekujući njegovu milost.
Ako toga nema, nema ni društva. Ako ne smemo da pokažemo slabost ni pred kim, niti da prihvatimo slabost drugoga, onda ćemo uvek nositi masku i nož za pojasom. Masku da bismo svoju slabost prikrili od pogleda drugih, bodež da bismo se odbranili od njih ako tu slabost ipak uoče, ili im (preventivno) naneli udarac kad primetimo njihovu slabost. Kako tom slabošću ne bi „zarazili“ nas ili našu zajednicu, ili iz straha da njihova slabost ne bude ogledalo za našu ili ključ za njeno razumevanje od strane ostalih.
Dakle, umesto promocije moralne razobručenosti, karakterne raslabljenosti i pretvaranja strasti i poroka u robu, potrebno je razumevanje svačije (ljudske, toliko ljudske) slabosti i nesavršenosti, bez osuđivanja, ismevanja i prisile, uz spremnost na pomoć i podršku, kako da ih pružimo, tako i da ih, prevazilazeći sujetu, prihvatimo.
Jer postoji više vrsta slabosti: jedna je pomenuta raslabljenost volje i morala, u osnovi nedostatak vere, nade i ljubavi, druga je slabost kao nesavršenost svojstvena svakom ljudskom biću, a treća je ona o kojoj govori apostol Pavle, kada kaže „Jer kad sam slab, onda sam jak” (2. Kor. 12:10). Dakle kao odricanje od ovozemaljske moći, odnosno od bilo kakvog ovozemaljskog kriterijuma moći, sile, snage, uspeha, kao potpuna predanost Bogu i otvorenost prema drugima, kao savršena ljubav koja „izgoni strah“ (1. Jn. 4:18).
To je, dakle, ona slabost koje se ne treba stideti, a koja će biti pod najvećim udarom „ljudi ovoga sveta“ i sila podnebesnih. Samo takva slabost je sila, najveća od svih sila, onoliko koliko je Bog veći od svega stvorenog, a čiji kriterijumi mora da su sasvim različiti od kriterijuma „veka ovoga“.
