Кратки албум (ЕР) „Због тог осећаја“ (Bassivity, 2026) групе „Кени није мртав“ њихов је најзрелији рад до сада. Као да су се вратили коренима у директном и непосредном гитарском панкоидном року, са спојем снажног, готово вриштећег вокала и поетски и емотивно сензибилних стихова. Њихово лутање које их је водило прожимању са другим жанровима, укључујући реп и различите форме попа, праћено гламурознијом естетиком наступа и визуала, очито им је донело доста искуства и занатски их избрусило, али овај албум са шест песама као да је одрешит и бескомпромисан, готово дрзак повратак ономе због чега делује да су изворно настали. Али заиста повратак, а не останак на месту, не регресија, него повратак после занимљивог и бурног пута, који је подразумевао и дарове и странпутице, заметке нечег богатијег колико и могуће зачетке декаденције и конформирања.
Глас Матеје Ђокића је знатно култивисанији и артикулисанији него раније, и он преузима готово потпуно ауторство над музиком и стиховима овог издања, као да је пресекао и желео да преузме потпуну одговорност, без обзира на последице. И заиста има неке мушке чврстине на овом албуму, од дисциплинованости извођења и усредсређености сваке песме, до стихова који доносе данас све ређу мушку осећајност – баш мушку врсту нежности и сензибилности која не искључује дисциплину, одлучност и постојаност, а не подразумева физичку грубост и емотивну сировост, која не одбија да призна сопствену рањивост, а што опет не ослобађа од одговорности.
Има у том певању болова, рана, мрака и сумње, али не кукања, има снаге, али не насиља – јер снага је превладавање страха, који управо омогућава пажњу, нежност и љубав. Љубав и нежност нису повођење за било чијим хоровима, па ни сопственим, и у њој је важна истрајност која некад подразумева и спремност на одрицање од било чега, па и онога што си некада био или што си мислио да јеси. „Све што мислиш да вреди, ја без тога могу“, пева Ђокић и „чујем посмртни марш свега што јесам, што о мени знаш“.
„Ја без тога могу“ је оно што заправо каже млади аутор, суочавајући се са новом фазом свог живота, кад се више није тако млад, а мора се и жели даље. Кад је глупо одустати, а још глупље вечито понављати себе некадашњег, или оно како су нас други видели или желели да нас виде, па и оно како смо ми себе видели у некој развојној фази, у којој су се неки предуго, па и доживотно зацементирали.
Ђокић у песмама говори о својој „причи“, али која није брбљање и паметовање, него сам живи живот, оно што јесмо и куда идемо у неком периоду свог постојања, и она је, како се то назначава у некој од песама, неизрецива, и тачније је изражава тишина него било шта речено, тачније се огледа у некој даљини, него у било ком очигледном циљу и намери. Прави мушкарац, укратко – што је данас озлоглашен концепт – није брбљивац, а свака његова реч треба да има тежину и могућност да се претвори у дело.
Рекао бих да је пре свега о томе овај албум, колико год то било непојмљиво па и проблематично у времену у ком и даље живимо. Али времена се мењају, и то ће све мање бити непојмљиво и проблематично. „Због тог осећаја“ је макар и незнатан весник тог новог времена, која долази, и ништа га више не може зауставити, јер се ради о голом опстанку, коме не руку не иду ни раслабљеност ни бестијалност – већ само љубав и истрајност, које једна без друге не могу.
