Командант иранске Револуционарне гарде Хусеин Салами изјавио је да кроз Ормуски мореуз неће проћи „ни литар нафте“ док Техеран, и нико други, другачије не одлучи. То је била потврда да је Иран, како кажу аналитичари, пронашао Ахилову пету глобалне економије – и одлучио да удари управо тамо.
Сукоб Ирана са Сједињеним Државама и Израелом од самог почетка имао је и војну и енергетску димензију. Већ у првим сатима након почетка америчко-израелских удара, Револуционарна гарда је путем радија емитовала упозорења свим бродовима у мореузу да пролаз није дозвољен. Није се радило о формалној блокади, јер Иран није физички затворио мореуз, али је ефекат био исти.
Иран то није постигао помоћу морнарице, мина или противбродских ракета, већ уз помоћ јефтине технологије – дронова.
Механизам је био једноставан.
„Све што је Иран морао да уради било је да пошаље неколико дронова у близину мореуза“, објаснила је Хелима Крофт, глобална шефица стратегије за сировине у инвестиционој банци RBC Capital Markets.
„И одједном су осигуравајуће куће и бродске компаније одлучиле да је небезбедно пролазити кроз тај уски део пловног пута.“
Било је то, како је Крофт назвала, „затварање које су покренули осигуравачи“ – не артиљеријска, већ административна одлука. Чим су осигуравајуће куће повукле полисе за бродове који пролазе кроз Ормуски мореуз, економска рачуница за бродовласнике практично је престала да постоји.
Највећа енергетска криза у 50 година
Подаци о бродском саобраћају показали су пад промета од 70 одсто у првих неколико дана, да би средином прве декаде марта саобраћај готово потпуно стао. Кроз мореуз су се кретали само ирански танкери који су наставили да извозе нафту ка Кини.
Према подацима Заједничког поморског информационог центра (JMIC), између 1. и 9. марта кроз мореуз је прошло свега 39 теретних бродова. У нормалним околностима тим пловним путем дневно пролази око 138 бродова.
Последице су биле тренутне и глобалне. Цена нафте достигла је скоро 120 долара по барелу, да би се касније стабилизовала око 90 долара.
„Суочавамо се са оним што изгледа као највећа енергетска криза од нафтног ембарга седамдесетих година“, рекла је Крофт.
„Најгори могући сценарио“
„Када су аналитичари разматрали шта би могло поћи по злу на глобалном тржишту нафте, ово је отприлике најгори могући сценарио.“
Поред нафте, глобалне испоруке течног природног гаса (LNG) пале су за 20 одсто, што је приморало богатије азијске економије да се такмиче са Европом за доступне количине.
Колатералне жртве постале су и државе које нису учествовале у сукобу. Ирак, који велики део своје нафте извози кроз мореуз, морао је да затвори нека од својих највећих нафтних поља јер, без могућности извоза, није имао где да складишти нафту.
Поремећене су и снабдевачке руте за 18 одсто глобалног извоза пелета гвоздене руде и скоро 10 одсто светске примарне производње алуминијума, што је довело до наглог раста цена на тржишту метала.
Нафта из стратешких резерви
Међународни одговор био је без преседана. Међународна енергетска агенција (IEA) 11. марта најавила је координисано ослобађање 400 милиона барела нафте из стратешких резерви 32 државе чланице. То је више него двоструко у односу на 182,7 милиона барела пуштених 2022. године након почетка рата у Украјини.
„Изазови са којима се суочавају нафтна тржишта су невиђених размера и веома сам задовољан што су чланице IEA одговориле колективном акцијом без преседана“, изјавио је извршни директор агенције Фатих Бирол.
Међутим, у истом обраћању нагласио је и оно што је најважније:
„Да будем јасан, најважнији услов за повратак стабилног тока нафте и гаса јесте обнављање транзита кроз Ормуски мореуз.“
Према анализи компаније Macquarie, тих 400 милиона барела одговара количини која у нормалним околностима пролази мореузом за свега двадесет дана.
„Ако вам се чини да је то мало – то је зато што јесте“, рекао је Бирол.
Иранска стратегија
„Исламски режим води рат исцрпљивања“, изјавио је Грег Роман, извршни директор Middle East Forum-а. Иран лансира јефтине дронове, док их САД и њихови савезници пресрећу скупим ракетама, „што ствара рат исцрпљивања који америчко-израелску страну много кошта“.
С друге стране, упркос претњама потпуном блокадом, Иран је од 28. фебруара до 11. марта извезао најмање 11,7 милиона барела нафте кинеским купцима – управо кроз мореуз који наводно затвара.
Изгледа да је Пекинг добио посебан третман. Та селективна пропусност – мореуз отворен за кинеске и иранске бродове, а затворен за све остале – није противречност иранске стратегије, већ њена суштина. Иран не жели трајно да уништи Ормуски мореуз; жели да га користи као полугу.
Кинеско Министарство спољних послова одмах је позвало све стране на прекид непријатељстава и обезбеђивање слободне пловидбе кроз мореуз. Према анализи часописа „Foreign Policy“, Кина је краткорочно веома изложена: око половине њеног увоза нафте и трећина увоза течног природног гаса пролази тим путем.
Међутим, дугорочно гледано, Кина – која је годинама градили стратешке резерве, електрификовала економију и диверзификовала енергетску инфраструктуру управо очекујући овакве сценарије – могла би из кризе изаћи као неочекивани победник.
Амерички одговор
За Вашингтон је питање Ормуског мореуза постало приоритет. Начелник здруженог генералштаба САД генерал Ден Кејн изјавио је 10. марта на конференцији у Пентагону да војска разматра опције за обнављање комерцијалног саобраћаја.
„Размотрићемо читав спектар могућности како бисмо створили војне услове који би то омогућили“, рекао је он.
Председник Доналд Трамп је истог дана на платформи Truth Social поручио Ирану да ће бити ударен „двадесет пута јаче“ ако настави да угрожава пловидбене руте.
Да ли ће те претње бити довољне, или ће Ормуски мореуз остати затворен дуже него што било ко жели, зависи од питања на које ни Goldman Sachs, ни IEA, ни Бела кућа не могу дати одговор – колико дуго Иран може да издржи економску и војну цену сопственог рата исцрпљивања.
Историја геополитике показује да одговор ретко буде онај који је нека страна у почетку замислила.
