Podrazumeva se da je istinoljubivost vrlina, da treba voleti istinu, zastupati je i braniti. Za nas hrišćane istina je sam Hristos, pa za nas odnos prema istini ne podrazumeva neku apstraktu ideju, nego odnos sa ovaploćenim i živim Bogom, i to odnos koji ne podrazumeva pasivno sleđenje nego primanje u sebe Hristovog lika i upodobljavanje Njemu, odnosno trud da se Hristu postane maksimalno sličan, da se bude Njegova ikona, kao što je On ikona Oca, ali ovaj put ne po prirodi, već po blagodati.
Od toga potiče ono pomalo kriptično određenje kojim se kaže kako (bi trebalo da) živimo u Hristu i Hristom, koje se ne može razumeti i usvojiti drugačije nego iskustvom, jednom vrstom često neizrecive i u logičke kategorije nesvodive unutrašnje izvesnosti. Ta izvesnost i jeste jezgro vere, možda čak vera sama, i svakako jezgro našeg ucelovljanja, našeg unutrašnjeg jedinstva koje je moguće uspostaviti i održavati samo u dinamičnom i tajanstvenom opštenju sa Bogom, odnosno jedinstvom Božijim.
Čak i ako nam nije bliska ova pomalo komplikovana i isuviše retorična bogoslovska frazeologija, jasno je da istinoljubivost nije zadrto i nepopustljivo zastupanje i propisivanje određenog sistema ideja, vrednosti, uverenja, pravila i rituala, i svakako ne sme biti malj kojima mlatimo one za koje mislimo da ne odgovaraju našem viđenju tako formulisane istine.
Ukratko, u problemu smo ako mislimo da nikakve istine uopšte nema ili da istina može biti bilo šta, pa da samim tim nema nikakve razlike između nje i onoga što ona nije. Koliko god naše poimanje istine bilo dinamično, višeslojno i otvoreno, ipak moramo prihvatiti da postoji nešto što jednostavno nije istina i što ne pripada istini, odnosno nema karakter istinitosti. I da ukoliko ukoliko za nešto utvrdimo da nije istinito opravdano je i poželjno da na određeni način i reagujemo, svedočenjem istine koje može imati različite oblike, od verbalne argumentacije, preko aktivnog, organizovanog i institucionalizovanog suprotstavljanja, do, u krajnjoj liniji, žrtvovanja.
Ali isto tako smo i u problemu ako univerzalnom i za sve obavezujućom istinom smatramo jedan dovršen i zaokružen sistem ideja, vrednosti i uverenja za koji mi mislimo da je istina, a sebe bespogovornim i autoritarnim zastupnikom i „ovaploćenjem“ te istine, bez obzira da li je naše uverenje nastalo samovoljom ili pod uticajem ovog ili onog autoriteta. Tada ljubav prema istini može da se pretvori u ljubav prema sebi, odnosno sopstvenim strastima i predrasudama, sopstvenom palom (starom) čoveku, istinoljublje da bude maska za samoljublje.
Tako je moguće i da ljubav prema istini bude slabija od mržnje i prezira prema onima za koje smatramo da ne poznaju ili ne slede (našu) istinu. Tako istinoljublje može da postane alibi ne samo sa samoljublje, nego i prezir i mržnju prema drugima, odnosno pokriće za strast osuđivanja. Istinoljubivost na taj način može biti štit i maska kojima štitimo i prikrivamo svoju nesposobnost, tačnije nedostatak volje za ličnim rastom i istinskim doprinosom zajednici. Sebe vidimo kao sudije, samo da ne bismo rasli, da se ne bismo približavali Gospodu, plamenu njegove blagodati, koji toliko ume da zastraši nas pale i nemoćne. Istinoljubivost postaje štit kojim se branimo od približavanja Hristovom liku, od života Njime i u Njemu. Braneći istinu mi je u stvari iskrivljujemo i ubijamo, ne sastvaravajući sa Gospodom, nego zakucavajući još poneki klin u Njegovo raspeto telo.
Čuvajmo se zato toga da istinu ne poistovetimo sa nasiljem, niti da je koristimo za prikrivanje sopstvenih strasti i u krajnjoj liniji veličanja i idolatrizacije sopstvenih strasti pod plaštom svetlosti. Ako ljude možemo da prevarimo, Boga ne možemo i svako od nas bi toga uvek trebalo da se priseti. Poverenje u Boga u svemu, pa i u tome da ga nikako ne možemo prevariti, jedan je od ključnih kriterijuma naše vere, pa i ta vera sama.
