Uvek, ali u vremenima pometnje naročito, treba sačuvati sposobnost da se u svakom čoveku vidi – čovek. Neko sa svojim bolom, tugom, radostima, željama, težnjama i promašajima, neko ko plače i smeje se, ko je nekome blizak, ko nekoga ima i neko ima njega. To ne znači da je taj čovek u pravu po nekom konkretnom pitanju, to ne znači da je to dobar čovek, ali je čovek, jedinstveno i neponovljivo ljudsko biće u istoriji sveta, za koga verujemo da ga Bog voli kao i svakog od nas, bez obzira na svu rđu i blati u nama i na nama.
Jer kako opravdati mržnju prema bilo kome, ako u svakome možemo da vidimo jedinstveno i neponovljivo biće, stvoreno po obrazu Božijem? Koliko nam se god to biće činilo običnim, banalnim, niskim, čak zlim. Jer šta mi znamo o tome ko je zapravo kakav? Ko tvrdi da su naši kriterijumi istiniti? Božije oči su jedine koje istinski vide, a mi ih nemamo i sličan pogled možemo steći tek velikim podvigom i milošću Božijom, i to tek delimično, po blagodati, a ne po prirodi.
Meni, na primer, u tome pomaže pogled pisca, težnja i sklonost da svakoga vidim nezavisno od maski i svih mogućih naslaga koje nosi na sebi, kao nekoga ko se na njih ne svodi, koliko god njima bio porobljen. S nekim se ne slažem, mislim da čini loše stvari, ali vidim njegov bolni pogled, neku muku, neku čežnju i odmah promenim perspektivu. Možda ga ne zavolim, možda ne oprostim ako se ima šta opraštati, možda ga i ne razumem u bilo kom dubljem smislu, možda u startu grešim u proceni njegovih mana, ali makar nikad ne bih mogao da mu naudim, poželim, a kamoli učinim nešto loše. Naravno, uslovno kažem „nikada“, jer slabi smo, ko zna kuda će život da nas odvede, pred čim sve možemo pokleknuti, toliko da više ne prepoznamo sami sebe, da čak zaboravimo ko smo bili ili verovali da jesmo.
Pored toga, za nas hrišćane, kako mrzeti kada se pričešćujemo telom i krvlju Gospodnjom, kada na službi govoriš, poješ ili slušaš kako su „blaženi mirotvorci“ i kako treba „gore da imamo srca“? Kako posle tog iskustva, tog susreta, mrzeti? Ali mrzimo, i to je najveće tragedija ljudskog roda, najveća njegova tajna, nešto čega ne bi smelo da bude, znak i obrazac palosti, istinska tajna bezakonja.
I Hristos koji dolazi u slavi i antihrist su u svakome od nas, i to nije pitanje samo našeg izbora i usmerenosti delovanja, nego i udela svakog od nas u drami istorije, ali i u tajni spasenja. Svako od nas nosi deo te tajne u sebi, a u tim stvarima duha deo je uvek jednako i celina.
To ne znači da treba da se pogordimo, jer na to nemamo pravo, pošto to važi i za svakog, apsolutno svakog drugog, koliko god nam se taj drugi ne sviđao ili šta god mislili o njemu.
Kako onda živeti? Ne znamo, ne možemo da objasnimo, nemamo prava da dajemo gotova uputstva, ali moramo da živimo, prosto da živimo, a život i ono što nam svima život daje će se već pobrinuti da opstajemo, ustrajavamo, da previše ne zalutamo, da svetlimo sebi i drugima koliko možemo.
To makar važi za one čista srca, jer to je ono što se od nas jedino traži, a i to nam je već previše. One malobrojne među nama, kojima niko od nas bez rezerve ne bi trebalo da veruje kako pripada, a najmanje od svih ja.
