Patnja krije vrhunski smisao. Viktor Frankl je to potvrdio i kao psiholog i kao čovek, koji je preživeo koncentracioni logor Aušvic, a koji je potom počeo iznova.
Ideje Viktora Frankla su danas izuzetno aktuelne. On sam ne samo da je preživeo koncentracioni logor, već je uspeo da preradi ovo iskustvo i da na osnovu njega pomogne drugima. Svojim metodom je, već u logoru, počeo da se bavi psihoterapijom, spasavajući zatvorenike od samoubistava.
Kada se suočimo sa nepodnošljivim bolom, užasom i patnjom, kako izdržati, kako ne izgubiti budućnost, kako osetiti da život ipak ima smisla i kako živeti u punoći? O svemu tome Viktor Frankl je pisao u svojim knjigama, od kojih je najvažnija „Potraga za smislom“.
Život i iskustvo koncentracionog logora
Viktor Frankl (1905–1997)
„Ako uopšte ima smisla u životu, onda mora biti smisla i u patnji.“
Franklovo najpoznatije delo „Potraga za smislom“ zasnovano je na njegovom ličnom iskustvu. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvorenik u nacističkom koncentracionom logoru. U logorima su mu ubijeni majka, otac, brat i trudna žena.
Nisu uspeli da mu oduzmu samo ono što je preostalo od ljudskih sloboda – sposobnost da bira kako će gledati na događaje i da sam odlučuje o svom putu, bez obzira na okolnosti.
Svaki dan u logoru zatvorenici su morali da donose moralne odluke: da li će se interno pokoriti onima koji su na vlasti. Po Franklovom mišljenju, od presudne je važnosti bilo kako je zatvorenik sam sebi rešio te probleme.
I u Aušvicu su neki zatvorenici uspevali da pronađu smisao života, čak i u pomaganju drugima tokom dana. To im je davalo snagu da izdrže patnju.
Logoterapija – „terapija smislom“
Iskustvo u nacističkom koncentracionom logoru duboko je uticalo na Franklov posleratni rad. Razvio je metodu koju je nazvao „terapija smislom“, odnosno logoterapija – novu kliničku metodu podrške pacijentima koji su izgubili smisao života.
Franklova škola psihoterapije poznata je kao „Treća bečka škola“, nakon Frojdove psihoanalize i Adlerove individualne psihologije. Umro je u svom voljenom Beču, u 92. godini, i smatran je poslednjim velikim bečkim psihijatrom.
Osnovni principi Franklove teorije
– Život ima smisla u svim okolnostima, pa i u najtežim.
– Najosnovnija motivacija za život je želja da se pronađe smisao.
– Čovek ima slobodu da pronađe smisao u onome što radi, u onome što doživljava ili u stavu koji zauzima kada se suoči sa patnjom koju ne može da promeni.
Patnja otkriva ono najljudskije u nama
Frankl je naglašavao da kada shvatimo značenje koje leži u patnji, otkrivamo šta je najljudskije u čoveku. Tamo gde ne možemo ništa da promenimo, gde nemamo nade i gde smo potpuno nemoćni, pozvani smo da promenimo sebe.
On navodi primer Bekona, koji je kao dete bio u Aušvicu i koji je posle oslobođenja godinama nosio traume. Tek mnogo kasnije shvatio je da patnja ima smisla onda kada i sam postaneš drugačiji.
Mi smo veći od naše patnje
Frankl ističe da sama patnja nije lišena smisla. Kada patimo, mi se unutrašnje distanciramo od onoga što nas boli. Na taj način nastaje napetost između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude.
I čovek u očaju nosi vrednost, jer ne bi mogao da sudi sebi da u sebi ne nosi ideal. Patnja stvara duhovnu tenziju koja može biti kreativna i preobražavajuća.
Frankl se seća kako je u logoru, iznemogao od gladi i bolesti, zamišljao sebe kako jednog dana drži predavanje o onome što je preživeo. Ta unutrašnja slika dala mu je snagu da izdrži.
Tuga i žaljenje kao put isceljenja
Frankl nije smatrao tugu i žaljenje nepoželjnim emocijama. Naprotiv, govorio je da tuga ima moć da ovekoveči i sačuva prošlost u sadašnjosti. I tuga i žaljenje omogućavaju da se prošlost na neki način „ispravi“.
Onaj ko pokušava da pobegne od tuge zabavom ili drogom ne rešava problem. On samo potiskuje osećanja. Zato rođaci pokojnika često odbijaju sedative – radije plaču, jer je tuga deo procesa pomirenja sa gubitkom.
Duhovna snaga je važnija od fizičke
Frankl je primetio da su ljudi naviknuti na duhovni život često lakše podnosili logorske uslove nego fizički snažniji zatvorenici. Njima je bio otvoren put unutrašnjeg bekstva – u carstvo duhovne slobode.
U koncentracionom logoru svi su živeli u senci smrti. Pobeći se moglo samo u duhovni svet. Samo oni koji su mogli da žive duhovnim životom mogli su da sačuvaju unutrašnju slobodu.
Čovek je biće koje donosi odluke
Frankl je svedočio da se i u logoru otkrivalo pravo lice čoveka. Jedan SS oficir je tajno trošio svoj novac da kupuje lekove za zatvorenike, dok je jedan zatvorenik, postavljen za starešinu, bio suroviji od stražara.
U ognju stradanja otkrivala se suština čoveka.
Najvažnije iskustvo koje su dali koncentracioni logori bilo je ovo: čovek je biće koje je stalno pozvano da donosi odluke. To je biće koje je izmislilo gasne komore, ali i biće koje je u te komore odlazilo sa molitvom na usnama.
