Veselin Šijaković je sam predložio svoju grupu vojnika da odu i likvidiraju oficira Gestapoa
Streljanje civila u Kragujevcu 1941. godine tokom Drugog svetskog rata bio je zločin bez presedana. Ni danas niko ne razume kako je nemački okupator mogao da strelja toliko veliki broj ljudi, a posebno da ubije kragujevačke đake. Međutim, dve godine kasnije, marta 1943, u Vrnjačkoj banji, Veselin Šijaković je ubio oficira Gestapoa, jednog od najodgovornijih za nacistički zločin u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine, kada je streljano 3.000 civila, od kojih 300 đaka.
Veselin Šijaković je rođen 1924. godine u Nikšiću, gde su mu se roditelji doselili iz Andrijevice. Njegov stariji brat Vuko nastradao je iznad Nemačke 1944. godine, dok je pilotirao savezničkim avionom. Drugi brat, Mitar, odveden je iz beogradske gimnazije na Sremski front, gde je poginuo trećeg dana bitke.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Kragujevcu, gde je učio Vojno-tehničku školu. Kada su zauzeli zgradu Vojnotehničkog zavoda, Nemci su zarobili pitomce, među kojima i njega. Ubrzo su, međutim, pustili Hrvate, Muslimane i Slovence, a Srbe poslali na prinudni rad.
Sa još dvojicom, Veselin je uspeo da pobegne u šumu, gde su susreli pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno Jelički korpus, koji se već proslavio oslobađanjem Gornjeg Milanovca, Užica, Čačka i Požege. Odlučili su da ostanu sa njima i raspoređeni su u diverzionu jedinicu. Jedinica je bila sastavljena od trojki. Veselin je postavljen na čelo jedne trojke. I tako je krajem jula 1941. počelo njegovo ratovanje.
U jesen 1942. Vrhovna komanda je, na predlog Ravnogaraca iz Beograda, odlučila da likvidira majora Gestapoa koji je imao ključnu ulogu u streljanju civila i đaka u Kragujevcu. Za ovaj zadatak određena je trojka sa najviše iskustva. Ušli su u zgradu u Beogradu u kojoj je živeo taj major, ušli su kroz otvoreni podrumski prozor, ali ih je nemački stražar dočekao na stepenicama koje vode na sprat i pobio ih.
U međuvremenu, oficir Gestapoa prešao je u Vrnjačku banju, gde su Nemci imali jako uporište, oko deset hiljada vojnika. Šijaković je sam prijavio svoju trojku za likvidaciju nemačkog oficira. Pridružio im se i vojnik iz Vrnjačke banje, koji je dobro poznavao teren.
Veselin Šijaković je u ispovesti za časopis Istok, u leto 2005. godine, detaljno opisao kako mu je to pošlo za rukom.
„Noću smo se ušunjali u vilu u kojoj je živeo jedan oficir Gestapoa. Sačekali smo u dvorištu da dođe sa jedne sedaljke u obližnjem hotelu. Oko jedan sat posle ponoći, u pratnji trojice vojnika, pojavio se teturajući se, očigledno pijan. Vojnici su mu pomogli da se popne unutrašnjim stepeništem i vratili se da patroliraju ulicom. Kada je otvorio prozor svoje spavaće sobe, posao nam je bio mnogo lakši. Uzeo sam merdevine koje smo doneli sa sobom i stavio ih uza zid. Prvi put su mi se tresle ruke, toliko jako da su merdevine počele da udaraju o zid. Rekao sam sebi: ,,Ipak, nisam za ovakve poslove!“
Nekako sam uspeo da se popnem i neprimetno uđem. Uhvatio sam ga levom rukom za kosu i pribio mu glavu uz jastuk, a desnom sam mu zabio nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto nije mogao da pomeri glavu, noge su mu se podigle i neprestano koprcale!
U istom trenutku začuo se vrisak žene koja je ležala u susednom krevetu, na moje zaprepašćenje, zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa nekoliko metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, pomislili su da je nemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da nećemo koristiti vatreno oružje, pa je jedan od njih požurio uz merdevine. Sudarili smo se na merdevinama, niz koje sam više padao, leđima, nego što sam koračao.
Sirene su se oglasile, a mi smo se dali u beg. Tek tada sam shvatio da sam zaboravio da uzmem torbicu nemačkog oficira, što je bio jedan od mojih zadataka. Mislio sam da ću zbog toga biti kažnjen, međutim, od Vrhovne komande sam odlikovan medaljom Obilića, koji mi je kasnije pred 20.000 boraca uručio veliki heroj Jezdimir Dangić, komandant Drinskog korpusa.“
