Tokom Prvog svetskog rata u Srbiji žene su dale veliki doprinos i podnele velike žrtve, a mnoge od njih su izgubile i živote, ne samo kao borci na frontu ili dobrovoljne bolničarke, već i kao jedine koje su ostajale i brinule se o domaćinstvu u okupiranoj zemlji. Žene u pozadini preuzele su uloge karakterisane tada kao „muške“. Ostavši skoro u potpunosti bez muške radne snage, u vreme kada je za rat mobilisano više od 60% radno sposobnog muškog stanovništva, žene na selu su radile najveći deo teškog fizičkog posla i sa decom i starima pokušavale da održe život, zemlju i proizvodnju. U skladu sa vrednosnim sistemom tog vremena, ženama niti je bilo dozvoljeno, niti društveno prihvatljivo pristupanje vojsci, niti učešće u ratnim operacijama. Ali, one su nalazile druge načine da stupaju u borbene redove. Skraćivale su kosu, oblačile mušku odeću, prijavljivale se pod muškim imenima. Ostale su zapamćene po tome što su se ravnopravno sa muškarcima borile na frontu. Jedna od tih heroina bila je i Sofija Jovanović.
Sofija Jovanović je dobila čak 13 ordena zbog zasluga u Velikom ratu. Lepotica i heroj, ratnica i dama… Sve je ovo bila Sofija Jovanović – dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine, žena koju su Francuzi nazivali „srpska Jovanka Orleanka“.
Sofija Jovanović rođena je 1895. godine u Beogradu, kao ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. Njen otac je rano umro, ostavivši suprugu sa ćerkama. Stalno se žalio što nije imao muškog naslednika. Kada joj je otac umro, Sofija je bila devojčica, a kada je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine bila je maturantkinja. Tada se javila Narodnoj odbrani kao dobrovoljac – četnik. Tamo nisu hteli ni da čuju da žena ide u rat. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje… Sutradan se opet vratila. Kad je ugleda jedan major, reče:
Kojim dobrom, devojko?
Hoću pušku i ratni raspored! – rekla je odlučno. – Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadataka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
Dobro, devojko! – reče joj major. – Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku.
Hoću pušku! – poviknula je. – Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud, primili su je.
Morala je da prođe poseban test pred komisijom, koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić, zvani Gorski car. Potom je prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj banji, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi. U tim teškim borbama u oktobru 1912. godine živote je izgubilo više od 1.400 srpskih boraca. Tada je stekla svoj prvi orden na kome piše „Osvetnici Kosova“.
Sofija Jovanović je prva žena borac u srpskoj vojsci. Zbog neverovatne hrabrosti zvali su je Sofronije. Prolazila je iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Počela je da dobija odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „Srpska Jovanka Orleanka“. Tada se njen lik našao na nemačkoj dopisnici s natpisom „Dama – vojnik u borbi 1912. godine“, a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog „Malog žurnala“ 1912. godine, s potpisom „Heroina Srbije“. Borila se i u Drugom balkanskom ratu, a potom se zaposlila kao činovnica u Direkciji železnice. Međutim, mir je potrajao samo nekoliko meseci. Posle Sarajevskog atentata bilo je jasno da se sprema napad na Srbiju. Kada je rat objavljen, Vlada iz Niša je naredila vojsci da ne brani prestonicu na granici, po savetu saveznika. Beograđani, među kojima i 22-godišnja Sofija, mislili su drugačije.
Predati Beograd bez borbe? Nema čoveka kome bi tako nešto palo na pamet – govorila je Sofija.
U noći između 28. i 29. jula 1914. godine ona je bila učesnik prve bitke Velikog rata u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta, do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, a s njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. Poneli su i dve srpske zastave. Prešli su reku i iznenadili austrougarsku posadu koja se razbežala. Uništili su telefonske komunikacije, a Sofija je na karaulu stavila srpske zastave, koje su neprijatelji videli iz Zemuna. Pokupili su austrougarsko naoružanje i municiju i pod topovskom vatrom vratili se u Beograd. To nije bio njen poslednji pohod na neprijateljsku teritoriju. Učestvovala je u strašnoj bici na Drini, kad je srpskoj vojsci nestalo topovske municije. Srpska artiljerija postali su četnici, koji su u noćnim napadima bombama čistili neprijateljske rovove. Učestvovala je i u Kolubarskoj bici.
U oktobru 1915. godine kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju, bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom Dragutina Gavrilovića. Zajedno sa srpskom vojskom povlačila se preko Albanije, a kasnije je učestvovala i u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i tako ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja i postala najodlikovanija žena u Velikom ratu.
Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala, osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata.
Sofija Jovanović je preminula 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu. Njena praunuka je dramaturg i glumica Sanja Krsmanović Tasić, koja je napravila predstavu „Parče hleba i krvi“ o Sofiji Jovanović.
O hrabrosti i izdržljivosti žena u ratovima za oslobođenje Srbije slikovito svedoči francuski književnik i novinar Anri Barbi, koji je izveštavao svetsku javnost o Prvom svetskom ratu na balkanskim prostorima, i sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu:
„Ja sam ih gledao na ratištu s
puškom u ruci i u
bolnicama, u kojima su na
materinske i sestrinske grudi
privijale ranjene junake; i u
povlačenju kroz neprohodne
albanske gudure, gde se na nemoćne
i slomljene bolom, u leđa pucalo
iz zaseda i u kojima se masovno
umiralo od gladi i zime… Gledao ih
i divio im se! Ni straha, ni
kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije
bilo žrtve koje one ne bi mogle da
podnesu za svoju Otadžbinu. To su
odvažne kćeri Srbije, majke i
sestre junaka sa Cera i Kolubare,
mojih ratnih drugova, kojima je
Otadžbina bila preča od života i
koje su, birajući između poniženja i
smrti, izabrale smrt… Nije u to
vreme bilo francuskog oficira
koji ne bi rado, u znak najdubljeg
poštovanja, položio svoj mač pred
noge ovih junakinja. One su svojom
hrabrošću i svojom patnjom
zadivile Svet.“
