Vasko Popa je 1973. godine sastavio izbor iz pesama Laze Kostića, koji je objavljen u izdanju Muzeja grada Novog Sada i Narodne bilioteke. Popa je za tu priliku napisao i nesvakidašnji uvod koji je, kako je primetila teoretičarka književnosti i pesnikinja Katarina Pantović, “po svojim poetičkim i žanrovskim osobenostima svojevrsna prozaida, ili esejistička poezija”. Taj uvod ovde prenosimo u celosti.
Čujem ga kadgod me put navede u Krušedol. Govori sa samim sobom. Moli svetsku ružu da se otvori i da njegovoj zemlji, u njoj zatvorenoj, svoju lepotu otkrije. Moli slavuja svetske ruže da zapeva, i da njegovoj zemlji tu lepotu u pesmi protumači. Moli svetsku majku spasenja da ruke nad njegovom zemljom ispruži, da joj gordost oprosti i da joj tu lepotu zavešta. Govori sa samim sobom koračajući starački, užurbano, kao da nekoga goni oko manastira, po zapuštenome vrtu, po praznoj crkvi, po sablasnim, belo okrečenim hodnicima konaka. Govori samome sebi u bradu svoje neispevane stihove, koje je sa sobom u grob poneo, i koji tamo, pod zemljom, ne mogu nikako da se smire.
Leteo je u svojim pesmama, kako je sam to isticao, među javom i med snom. Divno je znao, bez muke, sam leteti, sam sebi svome daru i visinama car. Leteo je kao niko pre njega u srpskom pesništvu, osim možda naših starih zlatokrilih himnografa. Nije bilo te visine koju on nije mogao doseći, ni toga sna koji on nije umeo sa tih visina ovamo dole sneti. Za let, za snovidovnu pesmu visina bio je rođen. Mučio se on i da hoda kroz javu u svojim pesmama, kao i drugi, i drugih radi. A hodao je dozlaboga nezgrapno i gubio svoj dar kao obuću u glibovitim nizinama. Hodao je nevešto, pa i do te mere smešno, da ga je po koji put teško prepoznati. Za hod, za prizemnu pesmu javom nastanjenu, nije bio rođen.
Želeo je da podredi jezik svojim viđenjima i snoviđenjima. Potkresivao je reči, kalemio ih i plevio im korov-slogove. I tako je ponekad zasecao i u njihovo živo tkivo. Želeo je da reči pevaju kako on sanja. Postrojavao ih i prestrojavao u svojim stihovima, ne misleći na njih, nego na pevanje koje je u snu čuo. I tako ponekad nije davao rečima da slobodno dišu. Doživeo je na svom okomitome putu da se reči, s vremena na vreme, pobune protiv njegove pesme, i da mu se svete. Želeo je da od svojih pesama stvara vrtove na oblacima. Kadgod mu to nije do kraja polazilo za rukom, bile su krive njegove izukrštane leje, a ne cvetovi reči koji se, surovo presađivani i izubijani, nisu tamo primili.
Svojim stihovima, nabijenim munjevinom, sevao je na niskome nebu ondašnjeg pesništva, rasparao ga uzduž i popreko, i otvorio mu sedam zazidanih svodova. Od naših srednjovekovnih pesnika naovamo, toliko svetlosti, toliko užarenih kolutova, toliko zrakova vezanih u snopove i složenih u krstine nikada videli nismo. Pevao je opčinen skladom svemirskih šarova, harmonijom sfera, kako je on taj sklad svečano nazivao. Video ga je jasno i tamo gde ga drugi ne bi ni naslutili. Njegovo pesništvo je neprekidna pohvala sjaju, slavi i smislu toga sveopštega sklada. Potresna je to pohvala: nije se nje odricao ni onda kada mu je sve na svetu, zajedno sa njegovim raskopanim životom, razdešenim stihovima i raspomamljenim rečima, govorilo protivu nje.
Iz pesme u pesmu, kao neku biljurnu planinu bez podnožja, nosio je u naručju svoj zavičaj. Spasavao ga od žudnje za blagom zemaljska blata i upućivao ga u potragu za blagom nebnim. Slutio je da je istorija njegovoga zavičaja samo majušni, ali prirodni deo tajnovite sudbine svemira, i da mora deliti s njim i dobro i zlo. Na neumitne mene te istorije, zlatne ili olovne, radosne ili bolne svejedno, gledao je kao na korake u povorci svekolikog svemirskoga pohoda ka izvorištu sjaja. Iz pesme u pesmu sanjao je on svoj zavičaj kako korakom strahovite i lepe ubojne poskočice napreduje prema mestu svoga ponovnog rađanja preko bojišta preobraženih u hramove i kroz bitke pretvorene u svadbe.
Ispovedao se u pesmama prijateljima svojim mrtvim, za savet ih pitao i uputstva njihova slušao. Jedino je njima mogao reći sve što mu je na srcu ležalo. Jedino su ga oni, oslobođeni obaveza prema vremenu i prostoru, shvatili do kraja, i nikada ga nisu ismejali. Jedino su mu oni odgovarali na pitanja, za koja živi nemaju odgovora. Odgovarali su mu neposredno i mudro, samo što su ti odgovori bili sazdani od ćutanja, u putanju uobličeni, ćutanjem izrečeni. On, kome ni jedan izraz nije bio stran, razumeo je taj čudan jezik prijateljskih seni, ili se vremenom na njega navikao, pa ga i zavoleo. Upadljivo je malo pesama u toku svoga dugog života ispevao. Kao da su mu pesme, pre nego što su mu se sa usana oglašavale, u ćutanje ponirale. Počeo je da se upravlja prema neumoljivim iskonskim znamenjima na koja mu je skrenuta pažnja jedne izuzetne noći, i koja do svog poslednjeg jutra nije zaboravio. Rano se zagledao u sjajnu, umnu alfu, rano je okrenuo leđa tamnoj, lakomoj omegi.
Ispevao je na kraju života najlepšu pesmu našega jezika, i ona je nama njegovo zaveštanje, a njemu uvod u neispevano delo o onome što tek u zanosu proroci slute. Izmolio je u njoj od svemajke sveta oproštaj za gordost, iskupivši se ljubavlju koja nadživljuje smrt. Voljeno biće mu se ukazalo sa druge obale života, najpre na javi, kao hram, a zatim u snu, kao dugo očekivana nevesta. Sam je u nadžemaljskim oktavama otpojao službu na svojoj svetotajnoj svadbi. Pozvao je na tu svečanost, koja predstavlja vrhunsko otkrovenje u našem društvu, sve svemirske sakrugove sa svom njihovom sunčanom i zvezdanom pratnjom. Svoje venčanje pretvorio je, uz pomoć obrednih reči ljubavi, u venčanje neba i zemlje, jave i sna, života i smrti. I prvi put, i zauvek, nije bio sam, otkrivši sebi i nama onu najvišu, najsjajniju tačku gde svih vremena razlike ćute.
Ako bi meni, uspomene radi na njegove čuvene kalambure, bilo dopušteno (i oprošteno) jedno nadrijezikoslovno tumačenje, mogao bih sa korica njegovih knjiga, ispisanih njegovim imenom i prezimenom, kao sa dlana pročitati sudbinu njegovog pesništva. Kao da u imenu stoji zapisano da će mu pesništvo biti stalno sahranjivano, i da će stalno, u svoj svojoj svežini, vaskrsavati poput tela njegovog imenjaka iz drevne priče. I kao da u prezimenu stoji takođe zapisano da će mu pesništvo biti gusto posejano kostima nekoga nerođenog ognjenoga zmaja, i da će o te rasute kosti polomiti zube svi učeni pesmočatci koji će pokušati da uspostave zmajev kostur u svoj njegovoj zastrašujućoj savršenosti.
Čujem ga kadgod me misao u noćima bdenja na njega navede. Govori sa svetiljkom u svojoj sobi u Somboru, stojeći u belom odelu, nagnut nad visokim pisaćim stolom kao nad pevnicom: beo, zapaljen stub nad zaspalom i blagoslovenom i ukletom našom ravnicom. Ustihovanim govorom svojim diže ravni beskraj oko sebe i od njega nebeske svodove gradi, ispunjene svetim mirisom pamtiveka. Njegova svetiljka penje se iz jedne oktave u drugu i stihovi joj kao svetlosne lestvice služe.
Govori sa svojom svetiljkom, čujem ga sa dna noći, i u njegovom besmrtnome stihu prepoznajem glas slavuja svetske ruže.
