Od rane mladosti, pa do svoje smrti živeo je za umetnost. Kada je saopštio da želi da se posveti slikarstvu otac ga je pitao šta će da radi kada mu u starosti oslabi vid i zadrhti ruka, odgovorio je: „Ništa! Onda ne marim ni da živim.“
Kao osmogodišnjak u školi je naslikao Svetog Nikolu i nagrađen honorarom koji je izgubio na putu za Bečkerek gde je nameravao da kupi slikarski materijal. U gimnaziji u Pančevu kao najbolji crtač vršio je korekturu umesto profesora. Sa 19 godina upisao je u Beču Slikarsku akademiju. Od druge godine studija, pa do 1883. godine, kada je dobio mesto asistenta primao je stipendiju Matice srpske iz Šifmanovog fonda.
Bio je član Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije i SANU. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije. Sam je svoj život nazvao asketskim. Kada mu je 1936. ponuđeno da bude predsednik Matice srpske, sa skromnošću koja mu je bila svojstvena, zahvalio se zbog starosti. Govorio je nekoliko jezika (nemački, francuski, engleski…) i prevodio je srpske pesnike na strane jezike i strane književnike na srpski jezik. Zbog divljenja prema Danteu naučio je italijanski, pa je i u dubokoj starosti znao napamet skoro celu Danteovu „Božanstvenu komediju”.
Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i slika sa motivima iz prošlosti našeg naroda. Govorio je da „bez zaštite opšteg dobra ne može biti ni individualne sreće i napretka.” Bila mu je namenjena grobnica u Aleji velikana u Beogradu, ali je njegova poslednja želja bila da bude prenesen u rodni Orlovat i sahranjen pored svoje majke. Predićev legat se od 1954. čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Dobitnik je nekoliko važnih odlikovanja, među kojima su bronzana medalja na Svetskoj izložbi u Parizu 1889, Orden Svetog Save I reda koji je dobio 1925, Orden zasluga za narod I reda 1950, a još tokom studija u Beču 1879. dobio je Gundlovu nagradu… Ni u poznoj starosti nije prestajao sa radom. Mihajlo Pupin piše mu iz Amerike 20. septembra 1934: „Ne mogu dosta da se nadivim tvojoj fizičkoj i duševnoj snazi koja se izražava u tvome umetničkom radu. Čovek koji u tvojim godinama još tako divno održava svežinu i uma i tela nije stvoren iz obične materije.“
„Po mom računu, nastaje svakim danom ne samo novo stoleće, nego čitava nova večnost, dok u isti mah prestaje po jedno staro stoleće, stara večnost. Ja se osećam dakle ne samo u prostoru kao središte ove vasione, nego i pogledom na vreme ja stojim uvek u sredi između dve večnosti.“ (Uroš Predić)
„Štujući autoritet velikih preteča, koji su svojim delima dali normu priznavanju i nepremašenu kroz dugi niz vekova, ja sam se trudio da im se približim u otmenosti shvatanja, u iskrenosti osećanja, u tačnosti opažanja i u vernosti prikazivanja prirode u slici, a naročito čoveka i njegove duše.“ (Uroš Predić)
