Više desetina polaznika radionica Narodnog muzeja u Leskovcu naučilo je ili uči osnove filigrantstva kao deo kujundžijskog zanata kome preti nestajanje. Filigran je jedna od najstarijih i najcenjenijih tehnika obrade metala i bila je veoma zastupljena u starom srpskom zlatarstvu. Predstavlja naše srednjovekovno nasleđe koja je u doba Osmanlija postala jedna od najzastupljenijih tehnika u obradi nakita od srebra i zlata.
Zbog toga su zaposleni u leskovačkom Narodnom muzeju, uz podršku Ministarstva kulture, prošle godine pokrenuli projekat kako bi zainteresovanima pružili priliku da savladaju osnove filigran tehnike, a zbog velikog interesovanja besplatna obuka nastavljena je i ove godine tako što je, pored osnovne, uključena i dopunska tehnika granulacije i aplikacije odnosno umetanja poludragog kamena.
Zahvaljjući ovom projektu muzej u Leskovcu je nabavio osnovni filigrantski alat. Kažu da bi bila šteta da on stoji i da se ne koristi. Zato se već sada trude da pronađu neki od modela da filigrantske radionice budu nastavljene, bar za one koji su već savladali osnove zanata, a plan im je da na sličan način promovišu izradu mozaika u kontekstu bogatog nasleđa arheološkog lokaliteta Caričin grad koji je u svetu poznat po prelepim i velikim površinama pod mozaicima.
– Projekat smo namenili učenicima, studentima, nezaposlenima i osobama sa invaliditetom, a najviše je tu entuzijasta i zaljubljenika u stare zanate. Svima će stečene veštine pružiti i mogućnost započinjanja sopstvenog posla, a želja nam je bila da na ovaj način promovišemo i zbirku starog nakita koji se čuva u našem muzeju – ističe Žaklina Islamović, muzejski pedagog.
Filigran majstor Ivana Stanković, magistar likovne grafike, na ovim radionicama nesebično deli svoje dvadesetogodišnje iskustvo, a sa nama zadovoljstvo postignutim rezultatima polaznika. – Svako od njih je napravio po nekoliko komada nakita i to, mogu da kažem, reprezentativnih. Iako je to urađeno uz moju pomoć, mnogi od polaznika su postigli daleko više od onoga čemu su se nadali. Demonstrator sam i na radionicama Etnografskog muzeja u Beogradu, u Manakovoj kući. Imam mnogo iskustva, ali me je iznenadilo interesovanje šire javnosti za naše radionice u Leskovcu – priča nam Ivana.
Zbog ljubavi prema filigranu u Leskovac je, na tronedeljnu obuku, stigla i Vrščanka Gabrijela Kalman Kiš, jer joj je to bila jedinstvena prilika da zađe u tajne starog zanata.
– Mi u Vršcu, nažalost, zbog drugačije kulture, nemamo od koga da naučimo filigran. Kada sam pročitala da se u Leskovcu sprema ova radionica odlučila sam da dođem, jer me je ova tehnika oduvek fascinirala. Vična sam ručnom radu i crtanju, a filigran za mene ima magičnu privlačnost, jer spaja umetničke težnje sa upotrebnom vrednošću. Namera mi je da se time bavim. Nezaposlena sam, pa bi ovaj hobi mogao da preraste i u moj posao. Nadam se opstanku tog starog zanata, a ja ću se truditi da on zaživi i u gradu iz koga dolazim – kazala nam je Gabrijela.
foto: I. Mitić
Među onima koji tek otkrivaju majstorske tajne filigrana je i etnolog Slađana Rajković, muzejski savetnik. Ona o kujundžijskom zanatu mnogo toga zna. Tri i po decenije radi u leskovačkom muzeju i, pored ostalog, sve vreme brine i o nakitu koji je nastao filigrantskom tehnikom.
– Oduvek me je zanimalo kako su to stari majstori radili. Htela sam da i sama osetim kako to izgleda, jer deluje veoma teško, ali je ključno vežbanje i strpljenje. Za početak sam naučila tri osnovna rada, a moj prvi predmet biće cvetić gde ću usvojeno znanje, nadam se, i da pokažem. Ovaj zanat me podseća na izradu goblena, koji vezemo po šemi, samo što je u ovom slučaju kreativnost veća jer je, uz korišćenje stečenih veština, ključna naša mašta – naglašava Slađana Rajković. Zbirka nakita leskovačkog muzeja veoma je bogata, a to se pre svega odnosi na filigrantski. U stalnoj postavci imamo kompletnu kujundžijsku radionicu, a u zbirci mnogo predmeta za kićenje, kao i brojne upotrebne predmete koji su izrađeni ovom tehnikom. Među njima su kandila, predmeti za pušenje(čibuk) ili ćustek, koji je muški nakit i zapravo je lanac za sat. Umeće kujundžija najbolje se ogleda u izradi proizvoda za ukrašavanje ženske gradske nošnje: tepeluka, pafti, minđuša, prstenja, narukvica „grivni”… – nabraja Slađana Rajković.
U filigranstvu svaki od predmeta nastaje od tananih niti odnosno od bakarne, srebrne ili zlatne žice sa mnogo prepletaja koji podsećaju na paukovu mrežu.
– Oni najpre nacrtaju svoj dizajn i na osnovu toga rade okvir od malo deblje žice, a onda učimo da napravimo sitne elemente koji služe za ispunu. Što se alata tiče potrebno je mnogo toga, ali ovde imamo ono bez čega se ne može: brener, ploče za lotovanje, pincete, kao i drugi sitan alat – objašnjava nam Ivana Stanković.
Polaznici su u početku pomalo uplašeni, ali se to menja kada se radionica privede kraju i kada budu u prilici da vide ono što su svojim rukama napravili.
– Minđuše koje nosim su mojih ruku delo. Pravila sam i prstenje, a sada radim ogrlicu. Ivana je izuzetno strpljiva i uvek nam izlazi u susret. Nije joj teško da nam i po više puta ponovi ili objasni sve što nam nije jasno. Trudim se da iskoristim svaku priliku da što više naučim – priča nam šesnaestogodišnja Janja Mirašević.
U Leskovcu više nema ni jednog kujundžije. Poslednja radionica zatvorena je početkom devedesetih godina prošlog veka, a u 18. i 19. u ovim krajevima je bio najrazvijeniji. Filigran je kao zanat, 2012. godine, uvršten na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, a četiri godine kasnije taj status dobio je i filigranstki nakit. U Srbiji su po ovom zanatu najpoznatiji prizrenski i užički majstori, a posebno se ističe područje Severne Makedonije gde je od nedavno, u Ohridu, otvoren i muzej posvećen ovoj veštini.
