Више десетина полазника радионица Народног музеја у Лесковцу научило је или учи основе филигрантства као део кујунџијског заната коме прети нестајање. Филигран је једна од најстаријих и најцењенијих техника обраде метала и била је веома заступљена у старом српском златарству. Представља наше средњовековно наслеђе која је у доба Османлија постала једна од најзаступљенијих техника у обради накита од сребра и злата.
Због тога су запослени у лесковачком Народном музеју, уз подршку Министарства културе, прошле године покренули пројекат како би заинтересованима пружили прилику да савладају основе филигран технике, а због великог интересовања бесплатна обука настављена је и ове године тако што је, поред основне, укључена и допунска техника гранулације и апликације односно уметања полудрагог камена.
Захваљјући овом пројекту музеј у Лесковцу је набавио основни филигрантски алат. Кажу да би била штета да он стоји и да се не користи. Зато се већ сада труде да пронађу неки од модела да филигрантске радионице буду настављене, бар за оне који су већ савладали основе заната, а план им је да на сличан начин промовишу израду мозаика у контексту богатог наслеђа археолошког локалитета Царичин град који је у свету познат по прелепим и великим површинама под мозаицима.
– Пројекат смо наменили ученицима, студентима, незапосленима и особама са инвалидитетом, а највише је ту ентузијаста и заљубљеника у старе занате. Свима ће стечене вештине пружити и могућност започињања сопственог посла, а жеља нам је била да на овај начин промовишемо и збирку старог накита који се чува у нашем музеју – истиче Жаклина Исламовић, музејски педагог.
Филигран мајстор Ивана Станковић, магистар ликовне графике, на овим радионицама несебично дели своје двадесетогодишње искуство, а са нама задовољство постигнутим резултатима полазника. – Свако од њих је направио по неколико комада накита и то, могу да кажем, репрезентативних. Иако је то урађено уз моју помоћ, многи од полазника су постигли далеко више од онога чему су се надали. Демонстратор сам и на радионицама Етнографског музеја у Београду, у Манаковој кући. Имам много искуства, али ме је изненадило интересовање шире јавности за наше радионице у Лесковцу – прича нам Ивана.
Због љубави према филиграну у Лесковац је, на тронедељну обуку, стигла и Вршчанка Габријела Калман Киш, јер јој је то била јединствена прилика да зађе у тајне старог заната.
– Ми у Вршцу, нажалост, због другачије културе, немамо од кога да научимо филигран. Када сам прочитала да се у Лесковцу спрема ова радионица одлучила сам да дођем, јер ме је ова техника одувек фасцинирала. Вична сам ручном раду и цртању, а филигран за мене има магичну привлачност, јер спаја уметничке тежње са употребном вредношћу. Намера ми је да се тиме бавим. Незапослена сам, па би овај хоби могао да прерасте и у мој посао. Надам се опстанку тог старог заната, а ја ћу се трудити да он заживи и у граду из кога долазим – казала нам је Габријела.
фото: И. Митић
Међу онима који тек откривају мајсторске тајне филиграна је и етнолог Слађана Рајковић, музејски саветник. Она о кујунџијском занату много тога зна. Три и по деценије ради у лесковачком музеју и, поред осталог, све време брине и о накиту који је настао филигрантском техником.
– Одувек ме је занимало како су то стари мајстори радили. Хтела сам да и сама осетим како то изгледа, јер делује веома тешко, али је кључно вежбање и стрпљење. За почетак сам научила три основна рада, а мој први предмет биће цветић где ћу усвојено знање, надам се, и да покажем. Овај занат ме подсећа на израду гоблена, који веземо по шеми, само што је у овом случају креативност већа јер је, уз коришћење стечених вештина, кључна наша машта – наглашава Слађана Рајковић. Збирка накита лесковачког музеја веома је богата, а то се пре свега односи на филигрантски. У сталној поставци имамо комплетну кујунџијску радионицу, а у збирци много предмета за кићење, као и бројне употребне предмете који су израђени овом техником. Међу њима су кандила, предмети за пушење(чибук) или ћустек, који је мушки накит и заправо је ланац за сат. Умеће кујунџија најбоље се огледа у изради производа за украшавање женске градске ношње: тепелука, пафти, минђуша, прстења, наруквица „гривни”… – набраја Слађана Рајковић.
У филигранству сваки од предмета настаје од тананих нити односно од бакарне, сребрне или златне жице са много преплетаја који подсећају на паукову мрежу.
– Они најпре нацртају свој дизајн и на основу тога раде оквир од мало дебље жице, а онда учимо да направимо ситне елементе који служе за испуну. Што се алата тиче потребно је много тога, али овде имамо оно без чега се не може: бренер, плоче за лотовање, пинцете, као и други ситан алат – објашњава нам Ивана Станковић.
Полазници су у почетку помало уплашени, али се то мења када се радионица приведе крају и када буду у прилици да виде оно што су својим рукама направили.
– Минђуше које носим су мојих руку дело. Правила сам и прстење, а сада радим огрлицу. Ивана је изузетно стрпљива и увек нам излази у сусрет. Није јој тешко да нам и по више пута понови или објасни све што нам није јасно. Трудим се да искористим сваку прилику да што више научим – прича нам шеснаестогодишња Јања Мирашевић.
У Лесковцу више нема ни једног кујунџије. Последња радионица затворена је почетком деведесетих година прошлог века, а у 18. и 19. у овим крајевима је био најразвијенији. Филигран је као занат, 2012. године, уврштен на листу нематеријалног културног наслеђа, а четири године касније тај статус добио је и филигранстки накит. У Србији су по овом занату најпознатији призренски и ужички мајстори, а посебно се истиче подручје Северне Македоније где је од недавно, у Охриду, отворен и музеј посвећен овој вештини.
