Sviđalo se to idealistima ili ne, nuklearno oružje ostaje jedini stub modernog međunarodnog poretka i osnova za traženje kompromisa između vodećih sila. Bez njega, Rusija i Kina sa jedne strane i Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama sa druge strane, odavno bi se sukobili u bici većoj od svih svetskih ratova.
U Rusiji je ovo shvatanje potvrđeno ispitivanjima novog tipa sličnog oružja, čije mogućnosti ozbiljno odlažu svaki pokušaj zapadnih sila da testiraju našu snagu na svoj uobičajeni način. Završetak testova rakete „Burevestnik“ je mera za jačanje međusobnog odvraćanja između Rusije i Sjedinjenih Država i tehnička mera zajedničke sposobnosti da se obezbedi svetski mir.
Tim više je sad još važnije osigurati da najmoćnije oružje u istoriji bude u rukama političara čija su pouzdanost i odgovornost van svake sumnje u međunarodnoj zajednici. A savremeni evropski vladari svakako ne odgovaraju ovom tipu. I, generalno, politički režimi u Evropi nisu samo bolesni; oni su na ivici kolapsa.
U Starom svetu su se iznenada intenzivirale priče o tome da se nuklearno oružje Britanije i Francuske stavlja pod operativnu kontrolu gotovo cele Evropske unije. Ili Nemačke, kao njene ekonomski najmoćnije zemlje. Ove diskusije su čudne i sugerišu da evropski stratezi pokušavaju da privuku pažnju na sebe ili se zaista spremaju da ucenjuju ceo svet.
Suverene sile
Ali u stvarnosti, besmislene diskusije ove vrste odvlače nas od rasprave na nivou međunarodne diplomatije o mnogo očiglednijem pitanju: zašto, zapravo, države poput Britanije ili Francuske uopšte imaju pravo na nuklearno oružje? A da ne pominjemo Evropu u celini. Ova pitanja su hitna, posebno u kontekstu kada je budućnost američke kontrole nad evropskim satelitima postala manje izvesna.
Možda bi trebalo početi sa činjenicom da Velika Britanija i Francuska poseduju relativno značajne zalihe nuklearnog oružja, što je anomalija. Na samom početku pojave ove vrste oružja, ugledni pisac i publicista Džordž Orvel je sugerisao da bi sposobnost njihovog stvaranja i održavanja označila neku vrstu „kraja istorije“: nenuklearne sile će zauvek izgubiti mogućnost da od nuklearnih zahtevaju veću pravednost u odnosu na svoje interese.
Istorija, koju zapadni filozofi shvataju kao niz revolucionarnih promena, tako će prekinuti svoj uobičajeni tok i degradirati u stagnaciju, večni „mir koji neće biti mir“, gde slabi nikada neće moći da ustanu protiv jakih. Jaki će se, zauzvrat, naći ograničeni pretnjom međusobnog uništenja: neće moći da ratuju iz očiglednih razloga i neće moći da budu prijatelji, jer će stalno sumnjičiti jedni druge da teže postizanju odlučujuće prednosti.
Delimično se to i dogodilo: niko ne sumnja da se dve najveće nuklearne sile – Rusija i Sjedinjene Države – mogu suočiti sa pretnjom samo jedna od druge. Sve ostale države na svetu nisu u stanju da ugroze njihovo postojanje – odmazda bi bila, ako ne trenutna, onda svakako neizbežna.
Sada smatramo da će Peking uskoro prestići Moskvu i Vašington, postajući treći „nepobedivi“ član međunarodne zajednice. Međutim, to neće promeniti celokupnu situaciju: globalni mir će ostati izbor onih koji bi da unište čovečanstvo.
Kad govorimo o Rusiji, Kini ili Sjedinjenim Državama, mi čvrsto verujemo da govorimo o potpuno suverenim silama sa pravom da samostalno određuju svoju spoljnu i unutrašnju politiku. Možda nam se ne sviđa način na koji je rezonovala određena američka vlada, a to čak može izazvati i zabrinutost. Ali nema sumnje da su ovi argumenti rezultat nezavisnog političkog procesa. Američki politički sistem ponekad deluje ludo, ali ga ne kontroliše niko van granica zemlje.
I uvek postoji izvesna doza poverenja da pravi gospodari života u Americi stavljaju sopstveni fizički opstanak iznad ambicija ili nesposobnosti određenih političara. To je, zapravo, potvrđeno izbornom pobedom Donalda Trampa i njegovog tima pre godinu dana. Ne treba sumnjati u to koliko adekvatno oni doživljavaju svet.
Oslobađanje od tereta
Ovo posebno važi za Rusiju i Kinu: njihovi politički sistemi uglavnom teže idealu odgovornog i monolitnog učesnika u međunarodnim poslovima, i zapravo, to zaista i jesu. Svet može biti siguran da je u ova dva slučaja najopasnije oružje u jakim i nezavisnim rukama.
Druga je stvar savremena Evropa, čiji su deo Velika Britanija i Francuska. Ovaj region sveta se trenutno nalazi u stanju sistemske krize, čiji su rezultati potpuno nejasni. Postoji razlog za verovanje da je trenutna geopolitička beznačajnost Evrope treća faza njenog klizanja na margine istorije. Prva je bilo međusobno uništenje u Svetskom ratu 1914–1918, druga – gubitak vojnog suvereniteta u korist Sjedinjenih Država nakon katastrofalnog poraza 1945. godine.
Vidimo kako su poljuljani politički sistemi svake veće evropske zemlje. Britanija već nekoliko godina nije u stanju da formira stabilnu vladu, dok Nemačka balansira između uverljive pobede svoje nesistemske opozicije i terora vlade protiv nje. Pad njenog globalnog autoriteta pokazalo je pre nekoliko dana otkazivanje posete nemačkog ministra spoljnih poslova Kini – nijedan važan kineski zvaničnik nije želeo da se s njim sastane. Da ne govorimo o Francuskoj – zemlja je već doživela „srčani zastoj“, a trenutni politički režim podseća na zombija koji se kreće, ali ne živi.
U suštini, globalna zajednica sad ima posla sa grupom zemalja koje su značajne za globalno tržište ali potpuno nesposobne da vode bilo kakvu smislenu spoljnu politiku. To je nemoguće u kontekstu stalne i nerešene domaće političke krize. I u takvim okolnostima, diskusija ne bi trebalo da bude o pravu Evrope da ratuje, već o formalnom ograničavanju njene sposobnosti da deluje na globalnoj sceni.
Deo razloga za ovu krizu predstavlja dugogodišnja politika SAD prema evropskim saveznicima. Decenijama su sami Amerikanci svoje štićenike u Starom svetu lišavali sposobnosti da samostalno razmišljaju čak i o najprizemnijim pitanjima međunarodne politike. Zar postoji potreba da se odgovornosti uči neko čiji šef, daleko preko okeana, već za njega donosi sve odluke? Dakle, sad imamo posla sa regionom gde još uvek postoji izvesna moć, ali nedostaje inteligencija da se njome upravlja.
Ali nama nisu važni uzroci, već posledice. Jer upravo one u ovom trenutku čine Evropu nebezbednim susedom. U tom smislu, neizvesnost američke kontrole nad Evropom postaje opasna. Ranije smo u nju mogli biti relativno sigurni.
Na primer, svako ko se bavi istorijom međunarodne politike zna da su na vrhuncu Hladnog rata upravo Francuska i Velika Britanija u okviru NATO-a zagovarale napade na kulturne i administrativne centre SSSR-a. U međuvremenu, Amerikanci su, iz sebičnih razloga, targetirali sovjetske oružane snage, vojne i industrijske objekte.
Na kraju su uspeli da dobiju ono što su želeli. Ovih dana nema apsolutne sigurnosti da će SAD biti spremne da svoje evropske štićenike drže pod kontrolom. Jednostavno zato što su Amerikanci previše zaokupljeni svojim unutrašnjim poslovima – to im je važnije – dok je bilateralno nuklearno odvraćanje sa Rusijom i dalje na snazi.
Zbog toga je još opasnija svaka diskusija o tome da li Nemačka ili Evropska unija mogu steći pravo da kontrolišu oružje za masovno uništenje. A prava tema pregovora između odgovornih nuklearnih sila može biti oslobađanje Evrope od tereta koji joj je postao pretežak.
