Tehnologija u mnogim slučajevima postaje dadilja deci, a njihova zavisnost od ekrana mobilnog telefona najčešće nije posledica razmaženosti, već nedostatka alternative i vođstva, kaže psiholog i porodični psihoterapeut Maja Savanović Zorić.
„Deca se danas rađaju u digitalnom svetu. Kao što uče da hodaju ili govore, tako prirodno uče da prelaze prstom preko ekrana, aktiviraju aplikacije ili traže sadržaje na ‘Jutjubu’. To je stvarnost koja nas poziva da budemo budni, prisutni i svesni“, rekla je Zorićeva za Srnu.
Ona navodi da se dečiji mozak razvija kroz iskustvo i to pre svega živo, senzorno, emocionalno i socijalno i ne može samostalno da isprati tempo tehnologije.
„Brza smena slika, zvukova, klikova i dopamina koji se oslobađaju svaki put kad dete dobije novi stimulans, predstavljaju veštački ubrzan sistem zadovoljstva. To nije tempo koji prati prirodni razvoj pažnje, koncentracije, tolerancije na frustraciju, samoregulacije“, navodi Zorićeva.
Zorićeva kaže da je u mnogim slučajevima tehnologija dadilja.
„Kad roditelj umorno kaže: ‘Samo mu dam telefon i on se smiri’, moramo razumeti da nije dete ono koje se smirilo već je, možda, prestalo da pokazuje emociju koju je pre toga ispoljavalo. Telefon tu ne rešava problem, on ga samo utišava. Kad digitalna sredstva postanu često korišćeno sredstvo za smirivanje, zabavu ili jelo, ona postepeno preuzimaju ulogu roditelja, negujući odnos deteta sa ekranom, a ne sa ljudima“, pojašnjava Zorićeva.
Dugo izlaganje ekranu kod najmlađih, kaže Zorićeva, povezuje se s kašnjenjem u govoru, poremećajima pažnje, manjom sposobnošću za empatiju, problemima u spavanju, razdražljivošću i smanjenom fleksibilnošću u rešavanju problema.
Ona je ukazala da starija deca sve više razvijaju osećaj nezadovoljstva vlastitim telom usled izloženosti „savršenim“ digitalnim identitetima, a tinejdžeri se često povlače u svet virtuelne realnosti kao zamene za stvarne odnose u kojima se osećaju nevidjeno ili nevoljeno.
Prema preporukama stručnjaka, deca do dve godine ne bi uopšte trebalo da budu izložena ekranu, a od druge do pete godine maksimalno sat vremena dnevno i to uz nadzor i učešće odraslih.
„Od šeste godine pa nadalje potrebno je razviti jasna pravila i granice u porodici oko upotrebe ekrana i to kroz razgovor, zajedničke dogovore i lični primer“, naglašava Zorićeva.
Ona je navela da je ovo vreme u kojem tehnologija više nije pitanje izbora, već svakodnevica i da može pametno iskoristiti sve što internet nudi – od učenja novih jezika, do virtuelnih muzeja, kreativnih radionica, obrazovnih igara, ali da je ključno da roditelji to rade zajedno sa decom.
„Kada dete istražuje digitalni svet s roditeljem, ono dobija i mapu i kompas. U suprotnom, prepušteno je algoritmima koji ne brinu o dobrobiti, već samo o vremenu provedenom na platformi“, rekla je Zorićeva.
Ona je dodala da tema tehnologije i deteta nije samo tema savremenog roditeljstva već temelj budućnosti, naglasivši da se upravo u ranim godinama formiraju obrasci mišljenja, samopouzdanje, kapacitet za povezivanje i emocionalna sigurnost.
„Ako dete umesto živog iskustva dobije virtuelno – ono će odrasti znajući više o spoljašnjem svetu, a manje o sebi i svojim osećanjima. A bez kontakta sa sobom – nema pravog kontakta s drugima“, ističe Zorićeva.
Ona naglašava da tehnologija nije ni dobar ni loš „čarobnjak“ ali je moćan.
„A moć, kao što znamo, mora ići uz odgovornost. Pogotovo kada su u pitanju deca“, zaključila je Zorićeva.
