Технологија у многим случајевима постаје дадиља деци, а њихова зависност од екрана мобилног телефона најчешће није последица размажености, већ недостатка алтернативе и вођства, каже психолог и породични психотерапеут Маја Савановић Зорић.
„Деца се данас рађају у дигиталном свету. Као што уче да ходају или говоре, тако природно уче да прелазе прстом преко екрана, активирају апликације или траже садржаје на ‘Јутјубу’. То је стварност која нас позива да будемо будни, присутни и свесни“, рекла је Зорићева за Срну.
Она наводи да се дечији мозак развија кроз искуство и то пре свега живо, сензорно, емоционално и социјално и не може самостално да испрати темпо технологије.
„Брза смена слика, звукова, кликова и допамина који се ослобађају сваки пут кад дете добије нови стимуланс, представљају вештачки убрзан систем задовољства. То није темпо који прати природни развој пажње, концентрације, толеранције на фрустрацију, саморегулације“, наводи Зорићева.
Зорићева каже да је у многим случајевима технологија дадиља.
„Кад родитељ уморно каже: ‘Само му дам телефон и он се смири’, морамо разумети да није дете оно које се смирило већ је, можда, престало да показује емоцију коју је пре тога испољавало. Телефон ту не решава проблем, он га само утишава. Кад дигитална средства постану често коришћено средство за смиривање, забаву или јело, она постепено преузимају улогу родитеља, негујући однос детета са екраном, а не са људима“, појашњава Зорићева.
Дуго излагање екрану код најмлађих, каже Зорићева, повезује се с кашњењем у говору, поремећајима пажње, мањом способношћу за емпатију, проблемима у спавању, раздражљивошћу и смањеном флексибилношћу у решавању проблема.
Она је указала да старија деца све више развијају осећај незадовољства властитим телом услед изложености „савршеним“ дигиталним идентитетима, а тинејџери се често повлаче у свет виртуелне реалности као замене за стварне односе у којима се осећају невидјено или невољено.
Према препорукама стручњака, деца до две године не би уопште требало да буду изложена екрану, а од друге до пете године максимално сат времена дневно и то уз надзор и учешће одраслих.
„Од шесте године па надаље потребно је развити јасна правила и границе у породици око употребе екрана и то кроз разговор, заједничке договоре и лични пример“, наглашава Зорићева.
Она је навела да је ово време у којем технологија више није питање избора, већ свакодневица и да може паметно искористити све што интернет нуди – од учења нових језика, до виртуелних музеја, креативних радионица, образовних игара, али да је кључно да родитељи то раде заједно са децом.
„Када дете истражује дигитални свет с родитељем, оно добија и мапу и компас. У супротном, препуштено је алгоритмима који не брину о добробити, већ само о времену проведеном на платформи“, рекла је Зорићева.
Она је додала да тема технологије и детета није само тема савременог родитељства већ темељ будућности, нагласивши да се управо у раним годинама формирају обрасци мишљења, самопоуздање, капацитет за повезивање и емоционална сигурност.
„Ако дете уместо живог искуства добије виртуелно – оно ће одрасти знајући више о спољашњем свету, а мање о себи и својим осећањима. А без контакта са собом – нема правог контакта с другима“, истиче Зорићева.
Она наглашава да технологија није ни добар ни лош „чаробњак“ али је моћан.
„А моћ, као што знамо, мора ићи уз одговорност. Поготово када су у питању деца“, закључила је Зорићева.
