Početkom 16. veka, za vreme moskovskog velikog knjaza Vasilija III u Moskvi je radio Maksim učeni čovek sa Atosa (odnosno, Maksim Grk, kako su ga zvali u Rusiji). Veliki knjaz ga je pozvao da prevede grčke knjige na ruski jezik, kojih je u knjaza bilo prilično. Te su knjige čuvane u posebnim odajama do kojih je put znao samo Gospodar i nekoliko poverljivih lica.
Vasilije je „otvorio carsko blago svojih predaka, drevnih velikih knjaževa“, a Maksim je „u nekim kućama pronašao bezbroj grčkih knjiga koje su Slovenima potpuno nerazumljive“, govori se u staroj crkvenoj legendi „Priča o Maksimu Grku“.
Krajem 16. veka Franc Nienštedt, baltički Nemac, napisao je Livonsku hroniku, koja je pripovedala poslednje godine Livonskog reda (klon Tevtonskih vitezova – prim. prev.), koji je pao pod udarima Ivana Groznog tokom 60-ih godina istog veka. Prema njegovim rečima, nakon zauzimanja grada Derpta od strane ruskih trupa, car je pozvao u Moskvu učenog pastora Johana Vetermana. Veterman je primljen u matično skladište kraljevskih knjiga radi popisa i prevoda knjiga. Veterman je ostavio svedočanstvo da je biblioteka Ivana Groznog zauzimala dva sprata u podrumu.
Početkom 19. veka profesor na Univerzitetu u Dorpatu, Kristofer Dabelov, otkrio je primerak spiska knjiga koje je sastavio Veterman i koji se čuvao u biblioteci Ivana Groznog. Sadrži mnoga dela drevnih pisaca i istoričara (Polibija, Libija, Tacita, Virdžinija itd.), koja su trenutno poznata samo u fragmentima.
U carskoj biblioteci nalazilo se oko 800 knjiga. Među njima su neprocenjiva dela: «Enida» Verglija, «Komedija» Aristofana, «Istorija» Tita Livija, sabrana dela Cicerona, nepoznate poeme Homera, stihovi pesnika Pindara, radovi Aristotela, Platona, Publicija, Tacita, Gaja Svetonija.
Potraga za skrivenim knjigama
Veruje se da su glavni izvor zbirke knjiga Ivana Groznog bili rukopisi koje je u Rusiju donijela supruga njegovog dede, velikog kneza Ivana III, vizantijske princeze Sofije Paleolog (tako da je tačnije nazvati je bibliotekom Ivana Velikog). Tu bi se mogli naći i rukopisi iz ne manje legendarne biblioteke Jaroslava Mudrog. Najzad, moskovski gospodari nisu nikada propuštali priliku da biblioteku popune nekim retkim rukopisom, o kojem su imali priliku da čuju.
Kadar iz serije „Sofija“ 2016.
O riznici knjiga ruskih careva širile su se legende u Evropi. Tokom okupacije Moskve od poljsko-litvanskih trupa 1610-1612, a po nalogu litvanskog kancelara Lava Sapege izvršena je potraga za bibliotekom. Hrvatski jezuita Jurij Križanič, koji je došao u Moskvu za vreme cara Alekseja Mihajloviča, takođe je pokušao da je pronađe, zbog čega je bio prognan u Sibir.
Zanimljivo je da sve do kraja 17. veka sudbina bibloteke nije brinula same ruske careve. Međutim, za vreme Petra I, situacija se promenila. Godine 1724. dekretom Senata, u Kremlju su sprovedene neuspešne pretrage za carskom bibliotekom. Ove pretrage, koje je Petar Veliki odjednom preduzeo, bile su nekima razlog za sumnju da je car Petar zamenjen u inostranstvu za vreme Velikog poslanstva (1697-1698). U Moskvu se nije vratio pravi car. Autentični moskovski carevi znali su lokaciju biblioteke.
Pravi i lažni Petar I (između ostalog bio je značajno viši i krupniji)
Da li je biblioteka postojala?
Krajem 19. i početkom 20. veka potraga za bibliotekom Ivana Groznog je organizovana više puta u Moskvi, Aleksandrovu, Valogdi i drugim gradovima, gde je Ivan Grozni imao dvorove. Više puta se to ponovilo u sovjetskim vremenima. Postoje nejasni dokazi da je 1935. godine, nakon što je otkriven podzemni prolaz ispod Arsenalske kule u Kremlju, Staljin naredio da se zaustave dalje pretrage i da se otkriveni prolaz sruši eksplozijom.
Mnogi istoričari, međutim, veruju da su sve takve vesti o biblioteci zapravo laži i senzacija. Oni ukazuju da bi Vetermanov spisak mogao biti lažan, jer je profesor Dabelov predstavio samo kopiju. „Priče o Maksimu Grku“ komponovane su više od jednog veka posle njegovog boravka u Moskvi. Ne postoje jasni dokazi da je takva biblioteka zaista postojala.
Najveći pesimisti tvrde, opet, da biblioteka nije mogla da opstane zbog čestih katastrofa kojima je bila izložena Moskva. Godine 1571. prestonica je u potpunosti izgorela tokom invazije krimskog hana Devlet-Hireja. Godine 1812. godine, tokom okupacije Moskve od strane Napoleona, mnogi spomenici kulture i drevni rukopisi su izgoreli. Tu se ne ubrajaju lokali požari koji su u Moskvi izbijali svake decenije.
Optimisti, međutim, ne gube nadu da će jednog dana pronaći ovo neprocenjivo blago koje krije znanje prošlih vekova.
S ruskog preveo Zoran Milošević
