Možda nikada više briga za zdravlje nije bila izraženija nego u ovo naše vreme. I opet, nikada više bolesti. Ljudi sve više “investiraju“ u svoje zdravlje trošeći velike sume novca, a opet, samo im jedno ne pada na pamet – način života. Predajemo se nauci i “naučnicima“ da nas kroz život vode i ne sanjajući da je Onaj koji je Put, Istina i Život, istovremeno i savršeno zdravlje.
Zdravlje se u svetootačkom učenju posmatra kao najveći dar Božiji. Osim toga, fizička (telesna) sreća nikada nije bila podvižnicima svetosti osnovni cilj, već je služila samo kao sredstvo pomoću kojeg su plovili životnim morem spasenja.
Veća pažnja se uvek poklanjala zdravlju duše, a ne tela. „Kakva je korist imati zdravo telo, a dušu bolesnu i nemoćnu“ – pisao je sv. Tihon Zadonski. Ako je duši predodređen život večni, a telo je prolazno i raspadljivo, potpuno je razumljiv razlog takvog odnosa prema njoj. Međutim, telo se uvek nazivalo još i hramom duše, te zato i sadržaj hrama mora biti odgovarajući.
U temeljne momente istinski zdravog života Sveti Oci su ubrajali: meru u svemu, duševni mir, umerenu i razumnu ishranu uz odgovarajuća ograničenja (posništvo), vrlinski život s molitvom, verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjima, fizički rad.
Savremena medicina savetuje da svaki dan trošimo toliko i toliko belančevina, ugljenih hidrata, masti, vitamina, i mnogi ljudi, preterano zabrinuti za svoje fizičko zdravlje, maltene pomoću apotekarske vage mere i pokušavaju da kontrolišu svoj obrok, da bi se tačno pridržavali svih naučnih preporuka. A u praksi i dalje postoje bolesti, nepredvidivi poremećaji zdravlja, iako se ljudi, reklo bi se, svega tačno pridržavaju.
A drevni hrišćanski podvižnici, sudeći po mnogobrojnim izvorima, uopšte se nisu hranili po naučnim receptima, jeli su prostu hranu (hleb i vodu, povrće, voće), a i to ponekad ne svaki dan, pa su ipak živeli dugo, zadržavajući krepkost tela i bistrinu uma. Manje je bilo i svih mogućih oboljenja.
Na primer, jedan od osnivača drevnog monaštva sv. Pavle Tivejski, otšelnik i pustinjak, uz izuzetno skromnu trpezu (malo hleba, urme i izvorska voda) doživeo je 113 godina. Drugi otac monaštva, sv. Antonije, koji je još za života nazvan Velikim, upokojio se u 105 godini, po svedočanstvu savremenika – „sačuvavši do poslednjeg dana oštar vid, ne izgubivši nijedan zub i potpuno zdrav.
Zdrave su mu bile i ruke i noge. Jednom rečju, izgledao je bodriji i jači od svakog ko koristi raznovrsna jela, kupke i različitu odeću“. Kada se uoči svoje smrti podvižnik pojavio pred ljudima, došavši u Aleksandriju da bi razobličio jeresi, njegov izgled je zapanjio sve: „Njegovo telo je sačuvalo nekadašnji izgled, nije se ugojilo zbog nedostatka kretanja, niti je usahlo od postova i borbe protiv demona. Antonije je bio isti onakav kakvim su ga poznavali pre otšelništva. U njegovoj duši je bila ista ona čistota naravi, nije bio žalostan, nije došao u stanje ushićenja od zadovoljstva, nije se predao ni smehu, ni tuzi, nije se zbunio ugledavši gomilu ljudi, niti obradovao kada su svi počeli da ga pozdravljaju, već je ostao nepomućen i neuznemiren, zato što je njime upravljao razum i ništa ga nije moglo smesti“.
I drugi brojni primeri dokazuju da čovek zaista „ne živi samo od hleba“ i da postoje drugi energetski izvori (koji ne potiču od hrane) koji hrane organizam. To se naročito jasno ispoljava tamo gde je prisutan duhovni život. Ovde je pobeda duha nad telom očigledna.
Svetootačko učenje veoma visoko ceni po pitanjima zdravog života značaj fizičkog rada, međutim, ističe da taj rad mora biti duhovni (oduhovljeni), srazmeran čovekovim mogućnostima, a ne strastan, opsednut, egoističan i koristoljubiv. „U znoju lica svog ješćeš hleb“ – kaže se u Svetom Pismu (Post. 3:19). To jest, mi moramo neprestano da ulažemo velike, ali naravno, svojoj snazi srazmerne napore da bismo obezbedili sebi sve što nam je neophodno. Međutim, neduhovni rad upućuje čoveka na stazu izvlačenja koristi iz rezultata rada, ili postaje formalan u slučajevima prisilnog rada, a u svim slučajevima dolazi do prekida duhovnog jedinstva sa Tvorcem.
Brojni pomodni sistemi lečenja periodično iz godine u godinu izbijaju s novom snagom, ponekad stičući masovni epidemijski karakter i obmanjujući priličan broj onih koji žele da efikasno utiču na svoje zdravlje ili da se izleče. To su i sve moguće dijete, metodi gladovanja, upotreba jabukovog sirćeta, sisanje maslaca od suncokreta, mirisanje valerijanovog korena, upotreba sopstvene mokraće (urinoterapija), proklijalih žitarica, itd. i tome slično.
Neki sistemi izlečenja koji se propagiraju prilično su surovi i nose asketski karakter, ponekad imaju duhovni, filosofski pravac saobrazan prirodi (sistem „učitelja“ Ivanova), međutim, nikada se ne uzdižu na nivo istinskog shvatanja Božanskog promisla, jer su ograničeni u svojoj ljudskoj neukosti, usled zapostavljanja glavnog i temeljnog principa lečenja – težnje prema Tvorcu i življenja u Hristu.
„Imaš Lekara Koji je iznad bolesti,
Imaš Lekara Koji pobeđuje silu bolesti;
Imaš Lekara Koji leči jednim pokretom ruke;
Imaš Lekara Koji isceljuje jednom odlukom,
Koji i može i hoće da leči“,
(sveti Jovan Zlatoust)
U pitanjima lečenja svetootačko učenje izuzetno tačno sledi Sveto Pismo, gde ovim povodom postoji mnogo izuzetno vrednih podataka. Obratimo se nekima od njih, koje je autor izabrao radi pogodnosti i očiglednosti izlaganja u vidu zapovesti o zdravom načinu života:
1. Svaka gorčina i gnev, i ljutina, i vika, i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef. 4:31). Gnevite se, ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašem (Ef. 4:26). Ljubomora i gnev skraćuju dane, a briga pre vremena dovodi starost (Sir. 30:26).
2. Pazite na sebe (Lk. 17:3). Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef. 4:29). I vi sami kao živo kamenje zidajte se u dom duhovni (1 Pt. 2:5). Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo (Kol. 3:5).
3. Jer niko ne živi onim što je suviše bogat (Lk. 12:15). Jer kakva je korist čoveku da ceo svet zadobije, a duši svojoj naudi (Mk. 8:36).
4. Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista (Jevr. 13:4). A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja (Mt. 19:6).
5. Protiv vina se ne pokazuj hrabrim, jer mnoge je pogubilo vino (Sir. 31:29). Vino donosi jad duši, kada se pije mnogo (Sir. 31:34). Ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1 Kor. 6:10).
6. Zlo je za čoveka koji jede sa spoticanjem (Rim. 14:20). Jedi kao čovek ono što ti je ponuđeno i ne prejedaj se (Sir. 31:18). Zdrav san biva ako je stomak umereno napunjen (Sir. 31:22).
7. I sve što god činite, od srca činite, kao Gospodu, a ne kao ljudima (Kol. 3:23). I da se usrdno starate da živite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1 Sol. 4:11). Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3:10). Ne odvraćaj se od teškog rada i od zemljoradnje koju je ustanovio Višnji (Sir. 10:15).
8. Pazi na vreme i čuvaj se od zla (Sir. 4:23). Koristi vreme, jer su dani zli (Ef. 5:16). Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svojega (Mt. 6:24).
9. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima (Rim. 12:18). Starajte se da imate mir sa svima i svetost (Jevr. 12:14). Budite sveti kao što sam Ja svet (Lev. 11:4).
10. Preterano teško sebi ne traži, i ono što je iznad tvojih snaga ne isprobavaj (Sir. 3:21). U mnogim svojim poslovima ne brini se suviše (Sir. 3:23). Ne dajte se zavesti različitim i tuđim učenjima (Jevr. 9:13).
11. Sve što ti se događa prihvataj dragovoljno (Sir. 2:4). Za sve blagodarite (1 Sol. 5:18). Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrom (Rim. 12:21).
12. A dalje, braćo, što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno, to mislite (Fil. 4:8). Po veri vašoj neka vam bude (Mt. 9:29).
Vladimir Konstantinovič Nevjarovič
