Mnogi se pitaju: Ako Te ima, Gospode, zašto se kriješ? Koliko bi problema – moralnih, političkih i bilo kojih drugih bilo rešeno, ako bi za svako znao za Boga i Čije bi prisustvo bilo sasvim očigledno. Tada niko ne bi činio ni najmanje grehe, svi bi se plašili kazne. Čovek više ne bi imao svoju slobodu. Vera se, međutim, razlikuje od takvog znanja po tome što se niko ne lišava slobode, jer se čoveku ostavlja izbor – da je prihvati ili ne. Zato Bog želi našu veru, poverenje u Njega, ostavljajući nam mogućnost i da ne verujemo i da Ga odbacimo, jer sloboda je, koliko god bila poželjna, ipak opasan, težak i odgovoran dar…
Zaista je teško videti, čuti, osetiti Božje prisustvo u svom životu. Ponekad se čini da se Bog potpuno odvratio od čoveka i ne preduzima nikakve korake prema njemu. Zbog čega se to događa? Da li bi bilo lakše da se Bog ne skriva i da nema večnih nagađanja ljudi, koji pokušavaju da poveruju u Njega i razumeju Njegovu volju.
Zatamnjena čaša vere
„Na ovom svetu možete verovati ili ne; na onom ne postoji više vera, već znanje. Vernici su „tamo“ uvereni da nisu uzalud verovali, a nevernici – da su uzalud odbacivali veru. Na kraju krajeva, tako je i napisano: „A vjera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih.“ (Jevr. 11: 1). „Tamo“, u drugom životu, nevidljivo će postati vidljivo, čak i slepima.
Mnogi se pitaju: „Zašto samo tamo, zašto ne i ovde.“ „Ako Te ima, Gospode, zašto se kriješ? „ Koliko bi problema – moralnih, političkih i bilo kojih drugih bilo rešeno, ako bi za sve, bez izuzetka, prisustvo pravednog Sudije u svačijoj blizini bilo očigledno kao i prisustvo bilo koje druge osobe. Čak je teško zamisliti kakav bi idealan poredak vladao u ljudskom svetu da je umesto vere imamo – znanje. „Sada“, piše apostol Pavle, „jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice…“ (1. Kor. 13:12). Kroz ogledalo ne možemo da vidimo. Zašto ga Gospod ne učini transparentnim?! Jasno je da nije hteo da znamo za Njega. Na kraju krajeva, đavo ne želi da nam bude poznat, veoma je zainteresovan da ljudi misle da on ne postoji. I to je logično. Raditi gadne stvari mnogo je pogodnije inkognito. Bog, naprotiv, želi dobro i spasenje svima, ali kaže da su spasenje i dobro samo u Njemu. „Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga, i u mene vjerujte….“ (Jovan 14:1). „Tražite Me, i oživećete“ (Amos 4: 5). Ali zašto verovati i tražiti kad se može znati i videti?! Kako bi lep, siguran i pravedan život čovečanstva postao da je Božje prisustvo vidljivo i opipljivo do te mere da isključuje svaku sumnju.
Diktatura egzaktnog znanja
Ali ipak, naš život ne bi postao lepši i ne bi bilo mesta za iskreno dobro u ovom svetu! Čak i ono što nazivamo dobrim, izgubilo bi pravo da se naziva dobrim, ako pouzdano znanje zameni veru.
Da bih to ilustrovao, ponekad pitam decu u školi u kojoj predajem sledeće pitanje: „Navedi primer nekog dobrog dela“. Deca obično pričaju kako su nešto podelili sa nekim, nekome pomogli… Ali, zamislite da neko dete nije htelo to da uradi, pa mu je neko stariji zbog toga zapretio: „Ako ne podeliš, kazniću te!“ Naravno, tek tada će to da učini. Da li bi takav čin bio – dobro delo? Čak i najmanja deca kroz smeh kažu: „Ne, naravno da ne.“ Kažem im: „Ali čin je isti. I rezultat je isti!“ „Ne!“ – smeju se deca. „Uplašio se, pa je nekom učinio dobro.“ Tako bi bilo i sa našim dobrim delima kad bi smo čvrsto znali da je Onaj, Koji je rekao „Ne kradi, ne svedoči lažno, ne zavidi, ne sudi“ uvek tu, sve posmatra i odmah kažnjava neposlušne. Nijedan totalitarni režim ne može učiniti život nepodnošljivijim. Čak i kad bi jednog dana „iz bezbednosnih razloga“ svuda bile instalirane kamere za video nadzor, da svi mogu da dobiju potpune informacije o nama, gde, kada, s kim smo bili, šta smo radili i šta smo govorili, to ne bi bilo tako strašno. Na kraju krajeva, nijedna kamera neće prodreti u dušu. Ako ne mogu slobodno da govorim, mogu bar slobodno da mislim i osećam! Ali, ako bi svi ZNALI za Boga, onda bi SVE bilo pod KONTROLOM: i misli i osećanja. A činjenica da je kontrolor dobar i pravedan, ne bi mnogo olakšalo situaciju. Uvek je tu, sve posmatra i odmah kažnjava neposlušne.
„Sloboda“ bez vere
Naravno, ako bi se to dogodilo, niko ne bi činio bilo kakve, čak i najmanje grehe. Ali ako bi neko i sasvim nenamerno pogrešio, plašio bi se od neizbežne kazne. Žurno bi molio za oproštaj, ali ne iz pokajanja, već iz straha od odmazde. Da li bi tada život bi bio dobar? Apsolutno blagostanje, ali i apsolutni strah. Potpuno odsustvo problema i još potpuniji nedostatak slobode.
„Ali“, prigovoriće mi mnogi, „vi, vernici, upravo živite na ovaj način. Znate da ste ‘pod stalnom kontrolom’ i na tome gradite svoje ponašanje“. Ne, nije u tome stvar! Mi ne znamo, mi – verujemo. Vera se razlikuje od znanja po tome što se niko ne lišava slobode. A znanje – lišava. Vera koja se otvara čoveku ostavlja mu izbor – da je prihvati ili ne. Znanje, međutim, ne ostavlja takvu mogućnost. Da znamo, ne bi bilo pitanja: „šta izabrati“, jer je sve jasno i očigledno. Zato Bog želi našu veru, poverenje u Njega, ostavljajući nam mogućnost i da ne verujemo i da Ga odbacimo. Sloboda je opasan, težak i odgovoran dar, ali ako ne postoji, neće biti čoveka. „Tamo“, u životu narednog veka, više neće biti vere već znanja, jer ovde sazrevamo i formiramo se. Ovde je rad i delo, a tamo – „kruna istine“…
Neočekivani sastanak
Naravno, istinska vera nije zasnovana na određenim argumentima, već na duhovnom iskustvu, na osećaju Božanskog prisustva. Ponekad je taj osećaj toliko jak, da možemo reći da je Gospod opipljiviji i od onoga što vidimo, čujemo i osećamo. Ovako je psalmista David doživeo Božju blizinu, za koju je rekao: „Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem.“ (Psalam 15: 8). Ali čak i kada osetimo prisustvo Gospoda, ne možemo uvek biti sigurni da li je to Njegovo prisustvo. Tako je lako uzeti Boga za svoju fantaziju, čisto psihološku inspiraciju… sve što se na jeziku Crkve naziva „zabludom“. Mitropolit suroški Antonije ispričao je kako mu se obratila žena koja je izgubila osećaj prisustva Boga u njenom životu, koji je nikada ranije nije napustio. Plašila se da se osećaj Božje blizine neće vratiti, ali još više – od posete koje nema veze sa Bogom. „Bolje da uopšte i ne osetite ništa od toga!“ – odgovorio je Mitropolit Antonije. Veoma iskren i trezven pristup.
Nema potrebe tražiti uzvišeno iskustvo. Uzdajmo se u Gospoda u svemu. On Sam zna kada nekog da poseti, u čemu i kako da otkrije Svoje prisustvo. Čini se da je još uvek poznat jedan obrazac. Bog se najčešće neočekivano manifestuje čoveku, svaki susret sa Njim se dešava na Njegovu inicijativu i pod takvim okolnostima koje mi ne možemo ni da zamislimo. Neprikladno je da Ga požurujemo i pokazujemo nestrpljenje. Dve hiljade godina dugo iskustvo Crkve govori nam kako da obrađujemo tlo našeg srca, kako bi bilo u stanju da odgovori na Božji glas i da ga ne pomeša sa bilo kojim drugim glasom. „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.“ (Matej 7: 7,8). A činjenica da je ponekad potrebno dugo vremena da se kuca, neka to ne ohladi veru. Onaj koji je obećao da će otvoriti, održaće svoju reč.
Jedna od prvih knjiga o veri koju sam slučajno pročitao bila je knjiga arhimandrita Sofronija Saharova – „Starac Siluan“. Pročitavši već samo početak, više se nisam mogao otrgnuti od nje, a kad sam završio s čitanjem, nisam sumnjao: istina je u Hristu i u Njegovoj Crkvi. Neka početak ove knjige bude završetak priče o prividnoj zaboravljenosti čoveka od Boga:
Bio je jedan čovek na zemlji, čovek ogromne hrabrosti, zvao se Simeon. Dugo se molio uz nekontrolisani plač: „Smiluj mi se“; ali ga Bog nije poslušao. Prošlo je mnogo meseci takve molitve, a snaga njegove duše je bila na izmaku; došao je do očaja i uzviknuo: „Nemilosrdan si!“ I tada, iscrpljen od beznađa, odjednom je na trenutak ugledao živog Hrista: vatra mu je ispunila srce i celo telo takvom snagom, i da je vizija potrajala još jedan trenutak, umro bi. Posle toga nikada nije mogao zaboraviti neizrecivo krotak, beskrajno pun ljubavi, radostan, neshvatljiv svet ispunjen pogledom Hrista, i narednih dugih godina svog života neumorno je svedočio da je Bog Ljubav, Ljubav neizmerna i neshvatljiva.
Protojerej Igor Gagarin
